BIO JE NAJLEPŠI DEČAK NA SVETU: Zbog slave se opijao i borio sa depresijom, a onda je doživeo najveću tragediju

Renomirani filmski reditelj Lućino Viskonti tragao je sedamdesetih godina prošlog veka za "savršenim lepotanom" koji će igrati glavnu ulogu u njegovom filmu 'Smrt u Veneciji'.

Kandidat je morao da ima tako zanosan izgled da bi publika mogla da poveruje da bi samo njegova lepota bila dovoljna da odvuče pažnju Dirka Bogardea, bolesnog i starog kompozitora.

Ali Viskonti nije tražio ženu, već dečaka adolescenta. Pronašao je ono što je tražio u petnaestogodišnjem Šveđaninau Bjornu Andrsenu koji je glumio polskog dečaka u mornarskom odelu po imenu Tadzio.

Godinu dana kasnije, u Londonu, za svetsku premijeru filma pred kraljicom i princezom Anne, Viskonti je proglasio Andrésena "najlepšim dečakom na svetu", što je zapanjujuća titula zbog koje su neki filmski kritičari ovog plavokosog dečaka gotovo nezemaljske lepote svrstali u rang sa Mikelanđelovim Davidom, piše Jutarnji list.

Kada biti poznat pravi ozbiljno breme

Preko noći postao je super zvezda, ali njegova slava je uskoro postala "noćna mora" koja ga je pratila čitavog života.

Viskontijeva primedba o "najlepšem dečaku" možda je pre svega bila marketinški trik, ali je za Andresena bila mlinski kamen oko vrata.

Jer kako je otkriveno u novom dokumentarnom filmu, "Najlepši dečak na svetu", koji opisuje duboko tragičan život, Andresen bi bio puno srećniji da nikada nije upoznao Viskontija, kojeg opisuje kao "kulturnog grabežljivca" koji je cinično iskorišćavao njegovu mladost i izgled.

Dokumentarac postavlja uznemirujuća pitanja o etičnosti snimanja filma koji je postao kultni gej film. Bogarde je bio otvoreno homoseksualan, kao i Viskonti, koji je rekao da su mu među muškim ljubavnicima bili i italijanski reditelj Franco Zeffirelli i Umberto II, poslednji italijanski kralj.

Imao je 63 godine kada je snimio "Smrt u Veneciji" (prema noveli nemačkog književnika Tomasa Mana, takođe geja) sa uglavnom gej ekipom. Ali Andresen nije bio homoseksualac - a čak i da jeste, tek je napunio 15 godina kad je prošao audiciju.

Bio sam seksualni objekat, a da nisam ni bio svestan toga

Premlad je, kaže, pretvoren u seksualni objekt kojeg je Viskonti vodio u homoseksualne noćne klubove i koji je kasnije postao trofej za bogate Parižane koji su ga zasipali poklonima i skupim večerama kako bi s njim mogli da paradiraju uokolo.

Da stvar bude još gora, bio je siroče - sramežljivo dete čija je baka postala zavisna o njegovoj slavi i zbog čega nije trebalo da joj se veruje da ga istinski štiti.

Proveo je godine u borbi sa alkoholizmom i depresijom, a Andresen je i dan danas uznemirena duša. Sada živi sam u bednom stanu, pali jednu cigaretu na drugu, svađa se, stalno raskida i opet se miri sa svojom devojkom i upada u nevolje sa stanodavcem oko stvari poput šporeta kojie je zaboravio da ugasi.

"Smrt u Veneciji" teško da je film koji bi danas mogao da se snimi u Holivudu. Dokumentarni film uključuje snimke Viskontija koji odmerava dečake koji su se prijavili na audiciju tokom evropske potrage za Tadzijem koja je trajala godinama.

"Koliko je on star? Stariji je, zar ne?" Viskonti pita švedskog direktora kastinga dok im Andresen samosvesno pozira na audiciji u Stokholmu jednog prohladnog dana 1970. godine.

- Da, malo. Ima petnaest godina - odgovara direktor kastinga.

- Petnaest? Jako lepo. Možete li da ga zamolite da se skine? - primećuje Viskonti.

Kada se mladi momak skinuo u donji veš, Viskonti je ukapirao da je pronašao ono što je tražio i upravo ovo bio je presudan trenutak u Andresenovom žuvotu, ali ispostaviće se ne tako dobar.

- Osećao sam se kao da oko mene lete jata šišmiša. Bila je to živa noćna mora. Bio sam seksualni objekat i velika igra - kaže Andresen o slavi i pažnji na koju je bio strašno nepripremljen.

Andrésen sada ima 66 godina, još uvek izgleda sjajno - premda danas više podseća na mršavog čarobnjaka, s bradom požutelom od nikotina i belom kosom koja mu se spušta do pola leđa. Međutim, kako otkriva dokumentarac, Andresenov život obeležila je tragedija nekoliko godina pre nego što je upoznao Viskontija.

Tragično detinjstvo koje mu je obeležilo dalji put kroz život Njegova majka Barbro nikad mi nije rekla ko mu je biološki otac i nije krila da za života želi nešto više od toga da bude majka. Brojn se priseća kako je kao dečak stajao iza nje dok je ona nemo gledala kroz prozor i govorio sebi kako će da je spasi kad poraste.

Za to nikad nije dobio priliku jer se ona ubila. Nakon toga otišao je u Stokholm da živi kod babe i dede. Iako je mladić oduvek želeo da svira klavir i nije ga zanimala gluma, njegova baka je imala drugačije planove za njega i po svaku cenu je želela da od njega napravi poznatu osobu.

Pre "Smrti u Veneciji" već se pojavio u filmu, švedskoj romantičnoj drami iz 1970. godine. Za ulogu u tom filmu plaćen je 4.000 dolara.

Postao gej ikona iako to nije želeo

Uprkos čestim pogledima koje Andresen i Bogarde razmenjuju u filmu, Viskonti je javno odbacio svaku ideju da među njima postoji nešto seksualno, govoreći da je to ljubavna priča, ona koja je čista. Nije ni seksualna, ni erotična.

Ovaj odnos nije uopšte obrađen u dokumentarcu. Ali ono što se zna jeste da je nakon prikazivanja filma u Kanu, Viskonti odveo njega i prijatelje u gej klub gde se Andresen osetio kako mu se nameću i konobari i gosti lokala.

Na njegovu nelagodu, postao je seksualni simbol i - za neke - homoseksualna ikona. Primao je vreće pisama obožavatelja, od tinejdžera do odraslih muškaraca.

Još jedna tragedija obeležiće njegov život - smrt sina Venčao se sa pesnikinjom po imenu Suzana Roman nakon što su 1984. dobili ćerku Robin. Međutim, tri godine kasnije ponovo se dogodila tragedija kada je njihov devetomesečni sin Elvin umro. Andresen je ležao u krevetu pored njega, onesvešćen nakon noćnog provoda, dok je njegova supruga vodila ćerku u vrtić.

Iako je to bila iznenadna smrt, on sebe krivi za tragediju, rekavši da je bio loš otac.

“Njegova dijagnoza je sindrom iznenadne smrti novorođenčadi, ali moja dijagnoza je nedostatak ljubavi. Skliznuo sam u depresiju, alkohol, samouništenje na sve načine koje je moguće zamisliti – bio je to ego trip. Jadan ja, ja, ja”.

Nestao je iz javnosti, pa su neki mislili da je mrtav, sve dok se nije ponovo pojavio 2003. godine, kada je njegova fotografija korišćena za ilustraciju jedne knjige. Andresen se javno požalio da nikada nije dao dozvolu za to.

I dalje pati od depresije i, sudeći po filmu, često plače. Ako je ikada postojao živi dokaz da lepota može biti prokletstvo, to je životna priča Bjorna Andresena.