IZGUBILA NAJVEĆU LJUBAV, PA SE UDALA ZA PREDSEDNIKA: Naša glumica je plenila lepotom, a iza osmeha krila MNOGE TRAGEDIJE

Mira Stupica ostavila je neizbrisiv trag u jugoslovenskoj kinematografiji izvanrednim ulogama. Međutim, iza njenog uvek nasmejanog lica krila se teška živtona priča. Retko ko bi mogao da pretpostavi da je ova legendarna glumica preživela strašne stvari.

Sa porodicom se često selila, pa je tako rođena u Gnjilanu, a odrasla u Gornjem Milanovcu. Mira je ostala bez oca kada je imala samo devet godina, uz to su i njena dva brata preminula još kao deca.

U tim teškim momenima usledila je još jedna selidba zbog posla njene majke, te ih je put odveo u Aranđelovac. Detinjstvo je provela uz svog brata Boru Todorovića, velikana našeg glumišta. Obožavala je da bude sa najmilijima u prirodi.

– Kada sam ja bila dete, bilo je vreme tišine, nije bilo rata. Bilo je to vreme strašne skromnosti. Ja se sećam svake svoje šetnje s mamom i tatom. Za mene je bila divna stvar to što nisam ostala kod kuće, nego sa mamom i tatom išla u prirodu. Pa srećemo neke ljude, pa me ti ljudi pomiluju po kosi... Tako se polako otvarao svet preda mnom. I tako sam znala gde mi je mesto. Znala sam da sam mala, da sam niko i da ću jednog dana postati neko, prema nekom uzoru od tih maminih i tatinih prijatelja, ili njihove već odrasle dece – pričala je Mira.

Kako je njena porodica rano ostala bez domaćina, tu ulogu je hrabro preuzeo Bora i postao glava kuće sa svega 11 godina. Naglasila je jednom priilikom da su tada jedva sklapali kraj sa krajem.

– Mamu su otpustili. Kuća je bila rastresena od bombardovanja, kroz rupe na regastovima ulazili su hladnoća i sneg. Nema hrane, nema drva. Uveče kad ležemo, mi se oblačimo: kapute, šalove, čarape, pa čak i rukavice. A nas troje se u našoj muci čak i zasmejavamo. Bora traži da onako u mraku igramo slovo na slovo, i to samo o hrani. Naše žlezde bi proradile i dugo nas je u noć mučila glad. Bori je bila jedanaesta, a meni sedamnaesta kad je on odlučio da bude glava porodice.

Mira je svojevremeno opisivala kako je Bora sve činio da bi im obezbedio osnovne stvari za život.

- Sklepao je neku dasku sa točkićima i uputio se na Železničku stanicu Beograd da bude nosač i da nas svojim radom hrani. Profesionalci su ga, bez ikakve sentimentalnosti, onako malog pretukli i odveli u kvart. Tamo ga je slučajno našao naš komšija Mile, tramvajdžija, i dovukao, onako umuzganog i išamaranog. Bora je uopšte postao inventivan. Krao je ugalj sa stanice, kao i gume iz nekog nemačkog magacina, pa pravio đonove i prodavao - pričala je Mira.

Stupica je otkirila i kako su jedva izvukao živu glavu, kada su ga Nemci uhvaltili na delu.

- Krao je gde je i šta je stigao. Jednom ga Nemci uhvate s društvom u krađi konjskih sedala iz magacina na Tašmajdanu, poređaju ih uza zid, repetiraju šmajsere i na komandu “pali” dobro svakog čizmom opale po guzici – napisala je Mira u svojoj knjizi sećanja “Šaka soli”.

Još kao učenica Trgovačke akademije počela da glumi u u školskim predstavama, a kada je imala 17 godina. Njen neosporan glumački talenat primetio je glumac Viktor Starčić.

U Narodnom pozorištu u Beogradu počela je da radi 1941. godine. Za vreme i posle Drugog svetstskog rata glumila je u pozorištu u Nišu i Šapcu. Igrala i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

A onda je poziv Bojana Stupice da dođe u Atelje 212 sve promenio. Naime, postao je njena najveća ljubav.

Mira se prvi put udala kada je imala samo 19 godina za gluma i plejboja Milivoa ’’Mavida’’ Popovića. U braku su bili četiri godine i dobili su ćerku Minu, koja im je podarila unuku Miu i praunuka Maksima.

Ipak, njeno srce je zauvek osvojio Bojan Stupica.

– On je bio jedini, najveći, najbolji, najdublji, najinteresantniji. Brak s Cvijetinom bio je moj beg… Znala sam da moram da radim mnogo i da nemam vremena za ljubav. Ali on je bio gospodin čovek, jedno divno biće. On je voleo Bojana, bili su prijatelji. Njegova žena je mene volela. Kada je ona umrla, mi smo bili prijatelji koji su se sastavili u istoj boli. Oboje smo bili u istom psihološkom stanju zbog gubitka voljenog bića – rekla je Mira.

Bojan se dugo borio sa alkoholizmom, te je njihov brak bio na se klimavijim nogama, iako se između njih ljubav nika dnije ugasila. Otišao je i na lečenja, ali nas je prerano napustio u 60. godini 1970. Mira ga je uvek pominjala čoveka svog života i osobu koja je zaslužna za njenu impozantnu karijeru.

Tri godine nakon smrti drugog supruga Bojana Stupice, Mira stupa u brak sa Cvijetinom Mijatovićem, koji kasnije postaje predsednik predsedništva SFRJ. Pošto je Mirin mlađi brat, Bora Todorović, kao mališan maštao da se Mira uda za kralja, ona mu je šaljivo odgovorila:

– U socijalizmu, nažalost, nema kralja, ali ja sam se udala za predsednika države. Razumi, uradila sam najviše što sam mogla, u datim okolnostima - našalila se sa Borom.

Iako je ovaj brak tada već uveliko afirmisanoj i cenjenoj glumici doneo mnogo počasti i lepih događaja, bio je obeležen prvenstveno porodičnim tragedijama. Cvijetin umire 1993. u 80. godini.

Posle toga živela je u staračkom domu. Suočila se sa ozbiljnim zrdavstvenim problemima 2016. kada je doživela možda udar, a iste godine je i preminula.

– Vreme brzo prolazi. Imam pažnju, ali i želju za samoćom. Dovoljno imam i potrebe da pozovem u posetu one koje želim, a dovoljno je i onih koji će na poziv odgovoriti. Sve biram sama. Tokom života bilo je za mene i previše zainteresovanosti. Ipak, ne preko mere, nikada me ta radoznalost nije uvredila. Valjda sam za prijatelje birala ljude takvog dara - zaključila je Mira u svom poslednjem intervuu koji je dala za "Novosti".