REČI RUŽICE ĐINĐIĆ RAZARAJU SRCE: Na prvi pogled mi je bio različit od svih, tog jutra obukao je svoje najlepše odelo...

- Zoranov vozač Sale mi je prvi javio da nešto nije u redu. "Pucali su na njega!" Dobro, računala sam da ga nisu pogodili, ili - ako jesu - da će svakako preživeti. Međutim, Sale me je dotukao: "Neko će doći po vas!" - započinje svoju ispovesti supruga ubijenog premijera Zorana Đinđića.

Naime, Ružica je pre nekoliko godina govorilla za "Nedeljnik" o svom odnosu sa liderom Demokratske stranke, kao i šta za nju i njihovu decu znači 12. mart.

- Još od 1996. godine Zoran je bio pokretna meta. Pucanj na Đinđića bio je i pucanj u jednu veliku ljubav i jednu skladnu porodicu - Ružica Đinđić ovako je svojevremeno govorila o tome kako su se Zoran i ona upoznali, kako su prolazili kroz njegove teške političke i životne bitke, o tugi zbog njegovog mučkog ubistva, o "prijateljima" koji su netragom nestali posle tog 12. marta, ali i o ponosu što je Zoran želeo bolju budućnost za sve mlade u Srbiji, baš kao i za njegove voljene Jovanu i Luku.

- Upoznali smo se na tribini na kojoj je predstavljena njegova knjiga "Jugoslavija kao nezavršena država". Ja sam predstavljala izdavačku kuću koja ju je objavila. Već na prvi pogled, bio je za mene sasvim različit od svih ljudi koje sam do tada srela. U njegovim očima prepoznala sam moralno čistunstvo, koje je namerno, da ga slučajno ne razotkriju, prikrivao naglašenom samouverenošću, arogancijom, oštrinom i učenošću. Bio je čist kao suza, pa je zato i morao da se brani raznim odbrambenim mehanizmima, da ga ne provale u ovom okrutnom i pokvarenom svetu. Čistunci, altruisti, humanisti su stalno na udaru, jer provociraju nečiju nečistu savest. Zato drugi pošto-poto hoće da ih isprljaju, i spuste na svoju meru. Sami za sebe, najbolje znaju ko su i kakvi su. I Zoran je to shvatao, prisiljen da svoju nevinost brani pomalo odglumljenim cinizmom.

Kobni dan - 12. mart 2003. godine

- Te srede, 12. marta, trebalo je da se u Vladi sretne sa švedskom ministarkom spoljnih poslova, sada isto tako pokojnom Anom Lind. Tog jutra obukao je svoje najlepše odelo, i bio je zaista lep. Potpuno zaboravivši na gospođu Lind, na vratima sam ga pitala zašto se tako udesio, i da li ima neku konferenciju za štampu. "Ne, ali imam Anu Lind!" Jednostavno me je kopkalo zašto mu je bilo toliko stalo da se tako lepo obuče. Zoranov vozač Sale mi je prvi javio da nešto nije u redu. "Pucali su na njega!" Dobro, računala sam da ga nisu pogodili, ili - ako jesu - da će svakako preživeti. Međutim, Sale me je dotukao: "Neko će doći po vas!" Preplašila sam se kad je Beba došao. Rekla sam mu da se prvi put bojim. Ne znam da li je i on tada znao da je Zoran ubijen. Osećala sam da to ovog puta nije isto kao ranije. Još od 1996. Zoran je praktično pokretna meta. Isti ljudi koji su mu zadali smrtni udarac - i onda su držali prst na obaraču.

"Veliki" prijatelji se razbežali.

- Ostali smo zauvek sami, nas troje, a svi ti velevažni prijatelji su se razbežali, i ubuduće su nam prilazili samo kao nejasne senke, u međuvremenu i sami postajući javne medijske pojave. Uz vest o njegovoj smrti i oni su konačno postali neko i nešto. Što su oni bivali sve važniji i važniji, moja tuga i bol su u istoj meri rasli. A ja sam deci morala da objasnim važnost našeg kraja. Šta će raditi ova zemlja - ne znam, ali neka joj je sa srećom, to više nije moja briga. Neka se drugi malo preispitaju. Ljudi iz inostranstva obraćali su mi se sa daleko više iskrenog saosećanja - zaključila je Ružica.