MOMENAT KADA JE NATAŠA KOVAČEVIĆ OSTALA BEZ NOGE JE JEZIV: Tek kad sam izašla iz autobusa, shvatila sam da nemam stopalo

Nataša Kovačević (27) je košarkašica kojoj se sa samo 19 godina život potpuno promenio kada joj je zbog teške saobraćajne nesreće u Mađarskoj amputirana noga.

Ona je u tom trenutku bila takoreći na početku svoje igračke karijere, igrala za jedan od najboljih mađarskih klubova, Đera, i postala članica reprezentacije Srbije. Međutim, sve je to prekinuto tog kobnog dana kada je vozač autobusa skrenuo sa puta u pokušaju da izbegne sudar sa automobilom koji je ušao u suprotnu traku, izgubio je kontrolu nad autobusom koji se potom prevrnuo.

Život su tada izgubili Peter Tapodi i trener Akoš Fuzi, dok je našoj košarkašici amputirana noga ispod kolena.

To je bio trenutak koji je promenio život Nataši Kovačević, srpska košarkašica nije se predavala, već je nastavila da širi optimizam i bude inspiracija milionima ljudi u Srbiji i regionu.

Nataša je gostovala u emisiji "Preživeli" na K1. Gde je otkrila brojne nepoznate detalje tog nemilog događaja.

- Kada sam doživela nesreću bila sam fizički najspremnija, trenirala sam jako i bila puna energije i snage, imala sam 19 godina. Potpisala sam za jedan mađarski klub i krenuli smo na prvu utakmicu. To je 80 kilometara ravnog puta u sred dana. Na pola puta se desila nesreća. Neka Lada je ušla u našu traku, ali niko ne zna kako se to desilo, i naš vozač je pokušao da ga izbegne i kako je okrenuo naglo volan autobus se prevrnuo. Ja sam bila svesna svega, tačno se sećam, saigračica Milica Ivanović sedi preko puta mene slušamo muziku. Odjednom vidim da nešto nije u redu i da autobus počinje da gubi kontrolu i tad sam pogledala ispred i videla kako autobus pada. Sledeće čega se sećam to je da kažem Milici izvini, jer sam pala na nju i udarila sam je. Uspeli smo nekako da izađemo iz prevrnutog autobusa, jer je bila rupa tik iza drugih vrata i ja sam se ispravila i pogledala dole i videla da nemam celo stopalo - rekla je Kovačevićeva.

Nataša ističe da od adrenalinskog šoka nije osetila bol.

- Milica mi je pomogla da odskakućem u stranu i sklonimo se od autobusa. Bila sam u šoku, adrenalin je radio i postupila sam instinktivno, u tim trenucima nije bilo bola. Mi smo razmišljali samo da se sklonimo od autobusa da ne eksplodira i da podvijem nogu i podignem je. Okolo je vladao haos, toga se sećam i dan danas, devojke su poispadale iz autobusa dok je on išao levo desno, kroz staklo su proletale i hvala bogu niko od njih nije imao strašne povrede. Posle mene je imala devojka prelom ruke, ali svi su bili u šoku i baš smo pričali posle toga, svi su doživeli prosto pomračenje svesti i niko se nije sećao ničega. Milica i ja smo o tome baš pričale otvoreno, da li je to do našeg srpskog mentaliteta, ali eto, sećale smo se svega. Ona je čak u jednom trenutku tražila moju patiku i nogu, jer je mislila da može da se zašije - otkriva Nataša.

6 godina je provela snimajući film "Skok" u kojem opisuje svoju borbu sa posledicama.

Uprvo ovaj film je njen poslednji osvrt na period koji joj je potpuno promenio život jer je spremna da krene dalje, ali on ostaje kao podsetnik svima da nijedan problem ne predstavlja bezizlaznu situaciju ako vi sami to ne dozvolite. Priča ove devojke je prava inspiracija.

- Glavni motiv nam je bio da kroz film opišemo moj povratak na parket kao činjenicu da su granice ponekad samo fiktivna stvar koju sami sebi postavljamo. Film priča priču o snazi prijateljstva, o podršci porodice, o volji i želji da se ne poklekne pred izazovom. Želeli smo da pošaljemo poruku o presudnom uticaju upornosti, vedrog duha i važnosti ljudi koji nas okružuju tokom savladavanja svakodnevnih prepreka. Kroz film ćete videti da život ne čeka da budete spremni na nepriliku, vreme teče i ne čeka nikoga. Zato moramo biti spremni da se suočimo sa neuspehom na isti način na koji smo spremni da ugrabimo neku priliku - rekla je Nataša u intervjuu koji je dala za portal Noizz.rs

Naučila je da živi korak po korak

- Ako moje iskustvo probudi iskru i bude lekcija za makar jednog čoveka, postigla sam uspeh. Postoji izreka da mirno more ne čini iskusnog mornara i moje iskustvo je pokazalo da je važno da ako padamo padamo napred. Na taj način ćemo se dočekati na ruke i možemo da se fokusiramo na ono što jeste, a ne na ono čuveno šta bi bilo kad bi bilo. Na kraju je zapravo važno samo da istrajemo - priča Nataša i dodaje:

- Svoje razmišljanje sam preusmerila tako da razmišljam korak po korak - na početku mi je bilo važno da prohodam, potom da se vratim na fakultet, posle toga sam počela da treniram. Sve je to išlo postepeno i ne bih uspela bez podrške prijatelja i porodice, a imala sam ogromnu dozu podrške i od javnosti generalno, moram da kažem da mi je to u prelomnim trenucima za mene mnogo značilo i da mi je davalo motivaciju da nastavim dalje.

Nataša danas pomaže deci koja se nalze u sličnoj situaciji kao ona u kupovini aktivnih proteza.

- Čim sam prebačena na VMA posle nesreće, krenuli su da mi se javljaju roditelji čijoj su deci zbog zdravstvenih problema amputirani udovi i krenula sam da ih posećujem da bih im olakšala situaciju. Njima je lakše ako vide kako i drugi ljudi imaju isti problem, ali napreduju i trude se da sruše barijere bez obzira na njega. Lakše im je kada vide kako ja trčim, skačem sa protezom, devojčicama pokazujem svoju protezu za štikle, onda onu koju nosim na moru, a koja je fluorescentno plava. Paradoksalno, kad god odem da svojim primerom motivišem decu, ona motivišu mene jer su prepuna optimizma. Jedni drugima pomažemo, uzajamno je. Ne samo ja njima, već i oni meni - priznaje košarkašica.

Nikada sebi nije dozvolila da bude žrtva predrasuda.

- Nikad se nisam susretala sa sažaljenjem ljudi i predrasudama, ali od dece čujem da je kod njih to često. Nekako mislim da ti ljudi daju energiju koju dobiju i da mnogo zavisi od toga kako se ja postavim u slučaju kada očekujem tuđu reakciju. Važno je da otvoreno pričamo o svemu kako tabu teme ne bi postojale.

Najteže joj je bilo da se vrati na mesto nesreće

- Svako od nas se susreće sa problemima u životu, ali je najvažnije kakvo je naše stanje uma i kako ih posmatramo. Postoji ona čuvena priča o dve kutije, crnoj i beloj. Jednu otvaramo kad smo tužni, a drugu kad smo srećni, a na obe piše isto "proći će", tako da je bitno samo ostati istrajan i pozitivan uprkos svemu - kaže Nataša koja svojim stavovima motiviše sve oko sebe.