neverovatna priča
LJUBAVNA PRIČA MIROSLAVA I BELE KRLEŽE: Svi su bili protiv njihovog braka, iste godine napustili ovaj svet! (FOTO,VIDEO)
Izložba „U životu i smrti – crtice iz zajedničkoga života Bele i Miroslava Krleže” Muzeja grada Zagreba pokušava da „zaviri” u privatni život poznatog umetničkog para iza zatvorenih vrata vile na zagrebačkom Gvozdu, da otkrije intimnu stranu njihovih druženja, putovanja, izleta. Izložba autorke Vesna Vukelić Horvatić, koja traje do devetog januara, prikazuje život pisca i njegove supruge, glumice, koji su obeležili kulturni i politički život Zagreba, Hrvatske i ondašnje Jugoslavije, posmatran kroz prizmu onoga što o njima znamo iz raznih arhivskih izvora, memoarskih zapisa, naučnih radova i novinskih članaka
Autor:
Prvi put Krleža je video Belu 1909. godine na prozoru kuće u Otočcu kad je na nagovor svoga prijatelja iz kadetske škole, i Belinog ujaka, Dane Vuksana posetio Otočac. Dane je s oduševljenjem porodici pripovedao o svom prijatelju Miroslavu Krleži.
– Ujakove reči su ostavile utisak i na mladu Belu koja je sa sve većim zanimanjem slušala njegove priče o mladom Krleži. Krleža u dva navrata, 1910. i 1911. godine, posećuje svog prijatelja Danu u Đorđićevoj i tada prvi put, nakon „ukazanja” na prozoru u Otočcu, vidi Belu. Sudbonosni susret za njih dvoje dogodio se na Zrinjevcu u avgustu 1917. Bela je bila u šetnji s prijateljicom. Miroslav joj je prišao i dogovorio susret sledećega dana na gornjogradskoj promenadi. Od toga dana razvija se njihova uzajamna naklonost koja je prerasla u ljubav. Njihovi roditelji bili su protiv veze mladoga para, ali usprkos svemu, oni su započeli svoju vezu. Podršku im je dao jedino Dane Vuksan i stoga se par odlučuje na tajno venčanje. Venčali su se u crkvi sv. Blaža u Zagrebu 14. novembra 1919. Obred venčanja bio je skroman i bez rodbine. Kumovi bračnoga para bili su slikar Ljubo Babić i književnik Milan Begović, ističe Vesna Vukelić Horvatić.
Prema njenim rečima, bračni par Krleža napušta Zagreb u avgustu 1920. godine i odlaze u Dugu Rijeku kod Koprivnice gde je Bela dobila posao učiteljice. Bela nikako nije bila zadovoljna svojom službom, a Krleža se teško nosio sa životom u provinciji. Mučila ih je i neimaština te je Krleža razmišljao o preseljenju u neki drugi grad na području ondašnje države SHS. Rešenje se pojavilo u obliku ostavštine Krležine tete Josipe Horvat Navratil koja mu je ostavila stan u Kukovićevoj ulici (današnjoj Hebrangovoj) i vredan imetak koji se sastojao od skupocenog nameštaja, umetničkih predmeta, novca, vrednosnih papira i jednoga ćupa punog zlata, piše u katalogu izložbe.
– Time su se poboljšale njihove životne prilike što je rezultiralo povratkom u Zagreb u leto 1921. godine, ali i normalizacijom odnosa među njihovim porodicama. Pre useljenja na Gvozd 23, u razdoblju od 1922. do 1952. godine Bela i Krleža promenili su četiri zagrebačke adrese. U stanu u Kukovićevoj 28, u kojem su živeli kao zaštićeni stanari jer je zgrada bila u vlasništvu obitelji Singer, ostaju sve do 1935. godine. Tu su proživeli dane istinske sreće, profesionalnih uspeha, ali i prvih bračnih problema povezanih s čestim Krležinim izbivanjima iz Zagreba. Bela i Miroslav Krleža kratko su živeli u stanu u Mihanovićevoj ulici. Tu je Krleža dovršio pisanje svog maestralnog dela „Balada Petrice Kerempuha”, a Bela se isticala glumeći u manjim ulogama komediografskog repertoara – naglašava Vesna Vukelić Horvatić.
Objašnjava da je u Radišinoj ulici bračni par Krleža stanovao od 1937. do 1946. godine. Iz stana „ratne depresije”, kako ga naziva Bela, često su izbivali i bežali u Malinovu ulicu kod obitelji dr Berislava Borčića. Ratno vreme njima nije bilo nimalo lako da prežive jer Krleža je bio stavljen na listu zabranjenih pisaca. Nekoliko puta bio je i uhvaćen, a od sigurne smrti spasio ga je dr Đuro Vranešić, neurolog i psihijatar koji je vodio Sanatorij za živčane bolesti na Zelengaju.
– Vranešić je pod velom „lečenja” skrivao Krležu u svom potkrovnom stanu u sanatoriju. Krleža godine do kraja rata provodi u svojevrsnoj izolaciji, ali nije besposlen – započinje rad na „Detinjstvu u Agramu”, piše dnevničke zapise i eseje, proučava građu za buduća dela o Areteju i Juraju Križaniću. Za razliku od supruga, Bela je nastavila da radi u Hrvatskom narodnom kazalištu, uloge je nizala jednu za drugom o čemu nam svedoče štampani mediji iz onoga vremena. Nakon rata bračni par Krleža menja adresu stanovanja, pa odlaze u Ulicu braće Kavurića 23 (današnju Hebrangovu). Nakon useljenja u stan u Ulici braće Kavurića bili su zadovoljni, bio je prostran i u središtu grada. No, s vremenom promet u toj ulici postao je gust, buka je bila danonoćna i u dvorištu se nalazila i klaonica pa su Bela i Krleža razmišljali o preseljenju. Za njihove želje o selidbi u novi, mirniji prostor saznala je Elizabeta Rein, vlasnica Vile Rein. No, proći će još kratko vreme pre nego što su se Krležini preselili u Vilu Rein – piše autorka izložbe.
Usprkos Krležinom ćutanju tokom Drugog svetskog rata, kako dodaje, ostajući nakon rezolucije Informbiroa čvrsto na Titovoj strani, počinje uspon Miroslava Krleže na društvenoj lestvici. Bela i Miroslav Krleža od oktobra 1949. godine pa sve do leta 1950. godine boravili su u Parizu gde je Krleža obavljao dužnost glavnog voditelja projekta, svojevrsnog „ductus generalis”, velike izložbe koja se pripremala u Parizu – „Izložbe o srednjovekovnoj umetnosti naroda Jugoslavije” koja je za imidž tadašnje države bila izuzetno bitna. Nakon povratka iz Pariza Krleža je uverio jugoslovenske političare u potrebu pokretanja enciklopedije koja bi sadržavala sveukupno znanje o narodima Jugoslavije. Krležina je inicijativa prihvaćena i petog oktobra 1950. godine osnovan je Leksikografski zavod FNRJ, a Krleža je postao njegov direktor.
– Bela i Krleža nastanjuju se na Gvozdu 1952. godine. Bela je bila oduševljena prostorom i samom pozicijom kuće u rezidencijalnoj zagrebačkoj četvrti Tuškancu. Krleža je u početku bio sumnjičav i nesklon toj ideji, no popustio je pred Belinim argumentima. Bela i Krleža proveli su na Gvozdu zadnjih 30 godina svoga života. Njihov dom bio je mesto susreta ljudi iz kulturnog i političkog života onoga vremena. Nekoliko puta u posetu im je dolazio iJosip Broz Tito sa suprugom Jovankom. Zanimljivo je da su Krleže ugošćavale isključivo jedan par s obrazloženjem da će im se tako moći u potpunosti posvetiti.
Bela Krleža obožavala je cveće i za njenog života Gvozd je bio pun cveća. Gosti koji su dolazili na Gvozd Beli bi donosili bukete cveća, najdraže su joj bile žute ruže. Svoj letnji odmor od početka 50-ih godina Bela i Krleža često su provodili na Brionima u društvu Josipa Broza Tita i Jovanke Broz, ali i ostalih političara onoga doba. Omiljeno Belino mesto za odmor bila je i Opatija, ali i Vila Bistrica na Tržiču – navodi autorka postavke.
Poslednji put, dodaje, Bela se pojavila na pozornici HNK u oktobru 1964. godine. Nakon toga nije više nastupala te je penzionisana krajem avgusta 1966. godine. Nakon odlaska u penziju Belin društveni život nije prekinut.
Redovno se sastajala sa svojim prijateljicama i bivšim koleginicama. Za razliku od supruge, Krleža poslednje dve godine života nije mogao da se kreće bez štapa, a zbog narušenog zdravlja prekida svoje društvene i kulturne aktivnosti te se povlači u osamu svoga doma na Gvozdu. U grad više nije silazio; njemu su dolazili prijatelji, kolege, poznanici, književnici, novinari. I dalje je bio na čelu Leksikografskog zavoda, ali u svoju kancelariju u Frankopanskoj ulici više nije dolazio.
Početkom 1981. godine Belino zdravstveno stanje se pogoršalo te je odvezena u Bolnicu dr Mladen Stojanović (danas KBC Sestre milosrdnice).
Poj ptica Krležu je probudio 23. aprila 1981. na dan kada je Bela preminula.
Krleža je od Beline smrti bio u depresivnom raspoloženju, rapidno je propadao i sve češće razmišljao o svojoj smrti.
Zauvek je zatvorio oči 29. decembra 1981. godine.