ZAŠTO 90 ODSTO DECE DOŽIVI TEŠKU SUDBINU SVOJIH RODITELJA: Evo kako da se rešite ove karmičke veze!

Uloga porodice je od velike važnosti u formiranju ličnosti deteta i kakva će mu budućnost biti u mnogome zavisi od porodice u kojoj je odraslo.

O naslednoj karmi danas se sve češće priča, iako je pre deset godina to zvučalo kao besmislica.

Jasno nam je da nasleđujemo gene od roditelja i usvajamo neke obrasce ponašanja, ali kako je moguće da nasledimo i lošu sudbinu, objašnjava psiholog Ivanov.

Ovako započinje svoje izlaganje:

Ispričaću vam priču o jednoj porodici sa šestoro dece. Živela je sasvim dobro, kao i svi tada. Bila je 1941. godina, i odjednom – kao grom iz vedra neba – rat. Otac odlazi u rat, majka ostaje sa decom. Za par godina će otići i dva najstarija sina. Teško je bilo preživeti u to vreme gladi u selu i bez muža kao oslonca.

Pošto je ostala samo sa ćerkama, svaka je mora postati jača. Svaka je morala da radi i muške poslove, a tu je bilo i još mnogo kućnih poslova. Jer mama treba da ide u fabriku, gde se sada proizvode tenkovi.

Zbgo cele situacije, devojčice su rano odrasle i postale samostalne i odgovorne. Morale su da rade sve ono što i odrasli, a za učenje, zabavu i igru nije bilo vremena.

Nekoliko godina kasnije ratu je došao kraj, a porodica je imala sreće. I braća i otac su se vratili kući živi i zdravi. Samo su se vratili drugačiji. A kod kuće su ih čekale sasvim druge žene. Majka je postala mršava, ćutljiva, veoma stara. Devojke su jake i nezavisne. Otac kao da je izgubio sve orijentire u svom životu, pred očima su mu samo užasi rata. Sinovi više nisu dečaci. Ništa više nije isto.

Otac nije mogao da se nosi sa novonastalom situacijom i odaje se alkoholu. Nakon nekog vremena, napušta porodicu i odlazi kod druge žene. Majka postaje bolešljiva i na kraju se toliko razboli da više ne može da ustane iz kreveta.

Najstarija ćerka preuzima sav teret na sebe i na kraju se udaje za dečka iz komšiluka. Svi su govorili da je vreme, a on ima novca, treba iskoristiti tu priliku. Međutim, ona ljubav ne oseća, nije ni sigurna da zna šta to znači. Ona ne zna da voli, sva osećanja su isključena.

Ubrzo nakon venčanja dobijaju ćerku, a zatim još jednu, iako muž očajnički želi sina. Tada počinje da iskaljuje svoj bes na njoj. Ona je kriva što rađa samo devojčice, govorio joj je.

Potom nalazi ljubavnicu koja mu rađa sina, a nju sa ćerkama izbacuje.

I tako se ćerka vratila u roditeljski dom, gde je njena majka već dugi niz godina bolesna. Mama joj pomaže koliko može u podizanju ćerki, otac se ne pojavljuje u njihovim životima. I devojčice rano odrastaju – već moraju da pomažu majci i baki u kućnim poslovima. Mama radi bez prestanka. Iz očaja se ponovo udaje – da bar neki momak bude u kući.

Ali i on postaje nasilan, odaje se aloholu. Ubrzo se i ona teško razboli i godinu dana premine.

Starija sestra uzima sestre iz bakine kuće i ostavlja omraženog očuha. Ona nema vremena da uči. Vredno radi, jaka je. Podiže sestre na noge, šalje ih da uče u grad. Tada upoznaje čoveka koji je osvojio njeno srce i udaje se za njega.

Ubrzo, sudbina njene majke počne da se ponavlja. On pije i nasilan je, ali ona odlučuje da kaže, e sad je dosta. Izbcuje ga iz kuće, seli se u grad, pronalazi posao. Paralelno počinje da studira, a istovremeno pomaže novčano i sestrama.

Njena ćerka raste - šta je videla u svom životu? Kakav je njen odnos prema muškarcima? I kako će se njen život odvijati?

U njenoj glavi već postoji slika da svi muškarci varaju i izdaju. Da se ​​čovek mora osloniti samo na sebe i biti jak. Od muškaraca nije videla ništa dobro, a srećan brak je za nju nepoznanica. Generacije sa kojima je odrastala urezale su joj ovu sliku u glavu. Baš ovako na nas utiču genetički obrasci.

Može li se izaći iz tih okvira? Ova devojka je to uradila. Sada ima muža - više od 20 godina braka, četvoro dece - iznenađujuće, nakon dve ćerke, rođena su dva sina. Ali šta ju je to koštalo! Kakva ogromna količina rada iza ovoga! Izvukla se iz kolotečine, ali je morala da da sve od sebe.

Ne možemo zanemariti iskustvo naših predaka. Zato što ga apsorbujemo kao uzorak. Hteli mi to ili ne, automatski ćemo nastaviti da trčimo istom stazom. A da biste izašli iz toga, potrebno je da se probudite i napravite korak u drugom pravcu, što je i nezgodno, i strašno, i neobično, ali je moguće.

(Stil.kurir.rs)