UMETNIK KAKAV SE VIŠE NE RAĐA

DIVIO SE JEDNOJ ŽENI CELOG ŽIVOTA, JEDNA ŽELJA MU SE NIJE OSTVARILA: Životna priča Paje Jovanovića je bajka! (FOTO)

Svestan od početka da je rođen pod srećnom zvezdom, već kao mladić izjaviće da je njegov život u stvari "šaljiva igra".

Objavljeno: 02.12.2021. 11:09h
Autor:
Pavle Paja Jovanović, Foto: Wikipedia / Паја_Јовановић

Paja Jovanović (1859-1957), po mnogima naš najveći slikar, jedan je od retkih srpskih slikara koji je vrlo rano, još kao mladić sa svega dvadeset i nekoliko godina, doživeo nezapamćenu popularnost i uspeh kakav nije imao ni jedan naš umetnik pre i posle njega. Dovoljno je pomenuti da je sa dvadeset i devet godina postao član Srpske kraljevske akademije (danas SANU). Ako je nekog slikara pratila sreća kroz ceo život, onda je Paju Jovanovića pratila još od ranih školskih dana. Svestan od početka da je rođen pod srećnom zvezdom, već kao mladić izjaviće da je njegov život u stvari "šaljiva igra". U starosti je na život gledao kao na "divan san na ovome svetu", ali mu je stavio samo jednu zamerku - "što i suviše brzo prolazi".

- Sva energija mi se utrošila u tom svakodnevnim hrvanju i gimnastičkom nadmetanju s njom; u kojim je čas ona podlegala čas ja - zabeležio je Paja o svojoj minhenskoj ljubavi, o ženi koju nikada nije zaboravio. Tek nedavno sa sigurnošću je otkriveno ko je žena s kojom se srpski slikar hrvao, i bio s njom toliko opsednut.

"Akt pred ogledalom" (Gola BERTA) je izvanredni akt, nastao 1896. godine, možda je i najbolji koji je umetnik ikada naslikao. Za više od sto godina postojanja, ova slika Paje Jovanovića, prikazana je samo tri puta u javnosti. Zahvaljujući rukopisu iz memoara koji se čuva u Legatu Paje Jovanovića, tokom istraživanja njegovog života otkriveno je ko je žena na ovoj slici. Veliki umetnik ostavio je u Legatu beleške, napisane na nepovezanim blok listovima, u kojima pominje svoju veliku minhensku ljubav - Bertu. Svi podaci su se uklopili. Postalo je jasno da uživamo ne samo u izuzetnom aktu Paje Jovanovića, već smo svedoci i jedne epizode iz privatnog umetnikovog života.

"Gola Berta pred ogledalom" je prvi ženski akt i prvi naslikani intimni doživljaj žene slavnog srpskog umetnika. Svi koji su videli ovu sliku, bar na trenutak, mogli su da zavire u intimni svet mladog i zaljubljenog Paje Jovanovića. Slikajući veoma živopisno, Bertin stav žene koja je svesna svoje lepote i moći koju zahvaljujući lepoti ima, Jovanović izražava i svoju emotivnu začaranost i podređenost toj lepoti.

Vizuelna reprezentacija nagog ženskog tela zaokuplja pažnju Paje Jovanovića početkom 20. veka. Od tada nastaje čitav niz njegovih aktova ili različitih, najčešće mitoloških kompozicija sa predstavama nagih ženskih figura. Anonimnost, depersonalizacija i idealizacija karakterišu Jovanovićev pristup u slikanju ovog motiva sve do susreta sa Herminom Dauber.

Paja Jovanović (1859–1957) imao je sreću što je proveo dug život radeći ono što je najbolje znao i umeo, i zato je bio nagrađivan, hvaljen i slavljen. Kičicom je veličao lepotu, čak i tamo gde je nije bilo napretek. Svesno je ulepšavao i dodavao. Ipak, u jednom slučaju njegova kičica nije morala da "laže". Desilo se to kada je umetnik već zakoračio u petu deceniju života, onda kada je u njegov život ušla trideset godina mlađa Bečlijka Hermina-Muni Dauber. Razume se, i pre Hermine-Muni Paja Jovanović imao je ljubavi. Još za vreme studija u Beču bio je zaljubljen u devojku po imenu Mila Mandulić. Bila je to neostvarena mladalačka ljubav koju je kasnije ovekovečio u liku carice Jelene na slici „Krunisanje cara Dušana". Osećanja nije krio ni prema mladoj Soferl, modelu na Akademiji u Beču, koja je bila devojka oštrog jezika ali božanskog lika. Bio je potajno zaljubljen i u Engleskinju Vinferd Džons, od čije je lepote pobegao i uvek žalio što je nije naslikao. U velikoj, gotovo nepreglednoj galeriji portreta koje je ostavio za sobom, njegovi ženski portreti zauzimaju posebno mesto.

Od svih dama koje su se našle na njegovom platnu, ljubav slikara u već zrelim godinama zadobila je mlada Austrijanka Hermina, ćerka nastojnika u zgradi gde se nalazio njegov bečki atelje. Kada se početkom 20. veka stalno nastanio u Beču u njenoj zgradi, nije ni slutio da će mu Hermina zauvek osvojiti srce. Najpre bojažljivo, s osećajem dubokog poštovanja, mlada Muni pozirala je Paji za likove na njegovim slikama, da bi vrlo brzo sâm njen lik i telo postali svrha umetnikovog rada. U toj meri ga je zaokupila da je s neskrivenim poletom ostvario seriju skica, studija i radova s prikazom ženskog lika i tela. Na svim tim ženskim figurama i portretima provejava prepoznatljiv lik Muni. Pre nje Paja Jovanović gotovo da i nije slikao aktove.

Venčali su se 1917. godine, nakon dugog poznanstva, kada je ona imala 25, a on 58 godina. Elegantna, lepa i prefinjena Hermina, postala je njegova doživotna ljubav i inspiracija. Paja Jovanović je bio fasciniran načinom na koji je pozirala i savršenim proprocijama tela, kao prepisanim iz slikarskih udžbenika. Pred naletom rata Paja i Muni morali su da se sklanjaju iz Beča. U jesen 1916. godine, samo nakratko, boravili su na imanju veleposedničke porodice Dunđerski u Čelarevu. Venčali su se 1917. u Budimpešti da bi potom otputovali u Švajcarsku gde su ostali do kraja rata. Ratne godine proveli su zajedno u Ženevi, gde su živeli od honorara bogatih i otmenih ljudi koje je Paja portretisao. Može se reći da je Paja Jovanović bio izuzetno posvećen svojoj mladoj supruzi. Pomagao joj je da se obrazuje, za nju uzimao časove stranih jezika, tenisa i jahanja. Sa svoje strane prelepa Muni postala je njegovo nadahnuće, nepresušno oduševljenje koje je slikao u gotovo svakoj prilici, o čemu govore brojne slike.

Slikajući veće ili manje alegorijske slike s predstavom ženskog lika i tela, uvek je u te figure unosio prepoznatljive crte lica svoje supruge. Muni kao boginja Dijana u lovu, kao Meduza, Afrodita, Venera, ... Muni kao oličenje mladosti, lepote, svežine... Sve tako do poznih godina. Za kraj, potpuno slabog vida i drhtave ruke, ostareli umetnik ispisuje poslednju odu lepoti, slikajući lik Muni i buket sveže ubranih ruža.

Ostali su u braku punih 40 godina, do njegove smrti. Poštujući želju slavnog slikara, Pajine slike koje su za života bile njena lična svojina, Hermina Dauber-Jovanović (1892-1972) je ostavila testamentom Muzeju grada Beograda. Po svojoj želji, sahranjena je pored njega u Aleji velikana u Beogradu.

Pavle Paja Jovanović je završio Slikarsku akademiju u Beču. Boravio je jedno vreme u Minhenu, Parizu, Španiji, Italiji, Švajcarskoj, zatim na Kavkazu, u Carigradu i Egiptu, Americi. Od 1900. godine uglavnom radi u Parizu i Beču. Posle Prvog svetskog rata boravio je duže vremena u Beogradu i Bukureštu. Izlagao je na slikarskim izložbama u Parizu, Beču, Berlinu, Londonu i Rimu. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. dobio je zlatnu medalju za sliku "Krunisanje cara Dušana". Iste godine odlikovan je Ordenom Belog orla V reda. Radio je istorijske kompozicije i portrete, kompozicije sa motivima iz narodnog života Srbije, Crne Gore i Albanije. Osim ikonostasa Saborne crkve u Novom Sadu, istorijske kompozicije iz života Nemanjića za Saborni hram u Sremskim Karlovcima, radio je ikonostas Male Crkve u Dolovu. Naslikao je prvi potret cara Franca Jozefa u Šenbrunu. Umro je u Beču 30. novembra 1957. godine. Po njegovoj želji, urna sa posmrtnim ostacima preneta je u Beograd.

Pavle Jovanović je rođen u Vršcu 1859. godine. Prema porodičnom predanju Pajin otac Stevan, koji je bio fotograf, vodio je poreklo od Jova Đukina koji je u velikoj Seobi pod Arsenijem III Čarnojevićem prešao sa Kosova u današnji Vršac i tu sa porodicom zauvek ostao u vršačkom naselju koje je dobilo ime po njegovoj postojbini - Dečanovo. Majka Ernestina, po rođenju Deot, bila je francuskog porekla i iz braka sa Stevanom imala je pored najstarijeg Pavla, još Svetislava (1861-1935) i Milana (1863-1944). Tek nekoliko dana pošto je Paja navršio sedmu godinu, majka Ernestina je posle kraće i teške bolesti preminula u 28. godini života. Godinu dana posle njene smrti otac Stevan je u kuću doveo svoju drugu suprugu Mariju del Ponti koja je starijem suprugu izrodila ni manje ni više nego petoro dece - sinove Aleksandra, Đuru i Ivana i ćerke Sofiju i najmlađu Tinku.

Paja je imao šta da nauči u rodnom Vršcu. U crkvama na ikonostasima koje su radili značajni srpski slikari, on je naučio dobru lekciju iz slikarstva. Kao đak vršačke realke predao se crtanju, i brzo napredovao zahvaljujući urođenom talentu i svom profesoru crtanja.

U svojoj petnaestoj godini Paja Jovanović se obreo u carskoj prestonici Beču kod starog prijatelja svog oca. U uglednoj Vaza-gimnaziji završio je 4. razred i 1877. upisao se na Akademiju likovnih umetnosti. U toku prve godine studija, od oca je za početak dobijao 10 forinti mesečno za sve troškove, što je u bilo nedovoljno. Srećom, mladi Jovanović uspeva da dobije stipendiju Matice srpske od 35 forinti mesečno. Brzo je stupio u majstorsku radionicu prof. Milera. Istrajnim i marljivim radom Paja je savladao nastavni plan kao najbolji i požurio na oporavak u rodni Vršac. Baš kada se spremao nazad u Beč, stigle su prijatne vesti, da su mu uvažili molbu za carsku stipendiju u visini od 360 forinti godišnje, i da mu je diplomski rad, slika „Ranjeni Crnogorac", nagrađena kao najbolji studentski rad na redovnoj godišnjoj izložbi Akademije. Rad je otkupljen za 1.000 forinti i s novcem u džepu Jovanović je pohitao u Crnu Goru kako bi na licu mesta načinio studiju za sliku „Mačevanje". Sa svojih putovanja Jovanović se vratio u Beč potkraj 1882. i odmah iznajmio skroman kvartir blizu Akademije za 20 forinti mesečno (Mariahilferstrasse 3). Prionuo je na posao da završi "Mačevanje" koju ubrzo zapazio galerista iz Londona i sklopio sa njim ugovor.

Dolazak u Englesku predstavlja novo poglavlje u životu Paje. Preduzimljivi galerista odmah je mladom slikaru otvorio bankovni račun, obezbedio mu prostran i udoban atelje sa baštom, poslugu i sve uslove za nesmetan rad. Paja je imao neobičnu sposobnost da uči strane jezike; pored srpskog, znao je nemački, francuski, mađarski, engleski; razume talijanski, ruski, arapski, arnautski i španski. Posle vidnog uspeha sa slikama "Mačevanje" i "Guslar", Jovanović niže uspehe narednim slikama koje stvara - "Izdajica", "Igra hangarima" "Arnautin na straži", itd.

Tih prvih godina po odlasku iz Beča Paja Jovanović je zaista mnogo putovao. Godine 1884. mladi srpski slikar je zakupio stan i atelje u Minhenu. U Minhen će kod starijeg brata dolaziti i drugi Jovanovići, najpre Milan a potom i Svetislav. Iz Minhena se Paja često otiskivao u svet, posećivao evropske prestonice, zatim obilazio Italiju, Rim, Napulj i Pompeju, sunčanu Grčku, severnu Afriku i, naravno, redovno pohodio oca i porodicu u Vršcu. Godnie 1889. seo je na voz za Kavkaz. U Tbilisiju je proveo tri mesaca u stalnom slikanju i skiciranju.

Sredinom 1888. godine mladi slikar Paja Jovanović, proglašen je za člana Srpske kraljevske akademije (danas SANU). Zatrpavan sve većim porudžbinama od strane galeriste, Jovanović je bio prinuđen da često jednu sliku po nekoliko puta ponavlja i da je onako tek gotovu, skoro vlažnu, sa štafelaja ustupa galeristi. U toku njegove prve izložbe u Beogradu, oktobra 1893, u Kapetan Mišinom zdanju, Paja Jovanović je u srpskoj prestonici bio dočekan i ispraćen na lovorikama slave. U kontaktu sa Aleksandrom Obrenovićem dogovorio se o slici koja bi obeležila 80-godišnjicu Takovskog ustanka, koja je izložena prvi put 1895. u fotografskom ateljeu njegovog brata Milana preko puta Starog dvora.

Vrhunac angažovanja je porudžbina srpskog patrijarha Georgija da za Milenijumsku izložbu 1896. u Budimpešti naslika monumentalnu istorijsku kompoziciju koja bi predstavila Seobu Srba 1690. pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem za 10.000 forinti. Rad na ovoj slici shvatio je kao svoj životni izazov. Naposletku, terenska putovanja po manastirima Fruške gore i redovne konsultacije urodili su plodom - monumentalnom kompozicijom "Seobe Srba" koja je po svojoj veličini (preko 22 m2) prevazilazila sva dotadašnja slična dela u srpskoj umetnosti. Ljut što je slikar prikazao srpski narod koji se u zbegu povlačio pred rušilačkom silom Osmanlija, patrijarh je Paji odmah naredio da ispravi desnu polovinu slike i da umesto žena, dece i stada ovaca naslika srpske vojnike. Paja je uvažio zamerke, ispravio sporni deo slike, ali nije odustao od svoje prvobitne zamisli, koju će sprovesti u delo na drugoj verziji "Seoba" Preduzimljivi Jovanović je odmah ustupio pravo na reprodukovanje i umnožavanje druge verzije "Seobe" trgovcu iz Zagreba i od tada skoro neće biti nijedne srpske kuće bez neke njegove poznate oleografije.

Pajin mlađi brat Svetislav je bio takođe slikar, obrazovan u Parizu koji je slikao i po motivima starijeg brata, dovršavao njegove slike ili ih kopirao kad se Paja "gušio" od porudžbina. Obično je u ateljeu radio Svetislav dok je Paja bio na putu, a kad bi Sveta putovao, stariji brat bi razapinjao platna.

Čuvena Pajina slika "Krunisanje cara Dušana", koja je dobila zlatnu medalju na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. potvrdila je da je Paja Jovanović sa navršenom 41 godinom života već dobio zaslužno visoko mesto u istoriji naše umetnosti. Pored prve i najveće verzije ove slike, rađene za izložbu u Parizu, u Narodnom muzeju u Beogradu čuva se druga po veličini slika "Krunisanja cara Dušana". Poznato je da se pored njih, još dve verzije čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, zatim jedna u Muzeju grada Beograda, odnosno Legatu Paje Jovanovića. Za jednu koja se nalazi u Americi zna se da je slikana tokom zime 1925/26. i da je Jovanović nju smatrao najboljom.

Prvih godina 20.veka veze Paje Jovanovića sa Beogradom postale su intenzivnije nego ranije. Već septembra 1902. on dolazi u atelje svog brata Milana zbog saveta oko tek nabavljene "fotokamere" koju je planirao da ponese sa sobom na put u Ameriku. S obzirom da je ovdašnja štampa budno pratila njegovo kretanje, zna se da je već u oktobru 1902. dospeo u Njujork. Umetniku je u naročitoj uspomeni ostalo poznanstvo i druženje sa Mihailom Pupinom. Bio je zadovoljan naslikanim Pupinovim portretom, ali se ipak nadao da će mu i Tesla pozirati za portret. Nažalost, to se nije desilo i naš umetnik je ubrzo morao da se vrati u svoj atelje u Beč.

Već uveliko na zasluženim lovorikama slave, Paja Jovanović je tokom cele prve decenije prošlog veka uveliko primao porudžbine i u zadivljujuće kratkom roku ih isporučivao.

Jovanović je na prve zvuke kanonade topova Prvog balkanskog rata spremno dohvatio svoju "fotokameru" i svoj topli i ugodni bečki atelje zamenio uzavrelim kumanovskim frontom. Tu upoznaje velikog srpskog naučnika Milutina Milankovića i njihovo poznanstvo će vremenom prerasti u trajno i iskreno prijateljstvo. Uz više snimljenih motiva ljudi i mesta iz okoline Skoplja i Kumanova, Jovanović slika i poslednju istorijsku kompoziciju "Osvećeno Kosovo".

Početak Prvog svetskog rata zatekao je Paju Jovanovića u Beču. Mada je uvek bio lojalan podanik goleme carevine, dobitnik jedne carske nagrade i stipendije, autor zapažene galerije od petnaestak portreta samog cara Franje Josifa, od kojih je jedan ukrašavao odaje dvorca u Šenbrunu, uz sve to još i čovek koji je duboko zašao u šestu dedniju života, ipak se na njega kao Srbina gledalo sa podozrenjem. Sa početkom Prvog svetskog rata seli se u Ženevu, gde je živeo od slikanja portreta bogatih ljudi. U međuvremenu, ženi se mladom Bečlijkom Herminom-Muni Dauber. Venčali su se 27. marta 1917. godine u Budimpešti. Prve poratne godine Jovanović se našao ponovo u Beogradu. Tu ga je dočekala vest da je 1919. izabran za redovnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. .

Od tada pa sve tokom čitave treće decenije 20.veka, on će kralja Aleksandra i kraljicu Mariju više puta slikati. Paja je portretisao i kraljicu Mariju Karađorđević u punoj figuri u večernjoj balskoj haljini. Pred Drugi svetski rat umetnik i njegova supruga odlučuju da iz poštovanja prema počivšem kralju Aleksandru Karađorđeviću, koji je vrlo poštovao i cenio Paju Jovanovića i njegovo slikarstvo, ovaj portret poklone Narodnom muzeju gde se i danas nalazi. Od Karađorđevića je dobio i porudžbinu da slikanje kartona za mozaičnu ikonu u novopodignutom mauzoleju dinastije na Oplencu, sa predstavom sv. Đorđa kako ubija aždaju.

Za vreme putovanja i boravka između Beča i Beograda, Paja Jovanović je kad god je mogao obilazio svoju porodicu u Vršcu i brinuo se za svog ostarelog oca Stevana, sve do njegove smrti 1923. godine. Pomagao je i braći i polubraći, uvek kada bi mu se obratili za pomoć ili savet.

Češći dolasci i duži boravci u Beogradu, međutim, naveli su ga da sa svojom Muni prihvati prijateljski poziv Đorđa Roša koji je želeo njemu i njegovoj mladoj ženi da ustupi jedan stan u parteru zgrade u Birčaninovoj ulici broj 28b. U taj stan će se konačno useliti 1939. godine, napuštajući voljeni Beč koji je pod naletima nacista sve manje ličio na sebe.

Drugi svetski rat i okupacijske godine Jovanović je provodio slikajući portrete i varijante svojih ranijih poznatih dela. Prema svedočenju Soje Jovanović, stari slikar se za vreme okupacije nikada nije žalio na oskudicu, a na zvuke sirena koje su oglašavale vazdušnu opasnost ostajao je miran u svom stanu. Posmatrao je iz stana borbe za oslobođenje Beograda i skicirao utiske i zapažanja koje je potom želeo da pretoči u sliku.

Po okončanju ratnih dejstava, već u dubokoj starosti sa navršenih 88 godina života, Paja Jovanović je pozvan da sa grupom umetnika iz čitave FNR Jugoslavije naslika portret maršala Tita u Belom dvoru na Dedinju. Čim su se prilike u Beču smirile, Muni je otišla da vidi šta je preostalo od njihove nekadašnje imovine. Zatekla je žalosno stanje, provaljen atelje, odnete stvari (ali ne i sve slike), dok je bivši vlasnik, koji je bio okupatorski saradnik, pokušavao da od Paje Jovanovića povrati kuću koju je pre rata baš od njega kupio. Muni dolazi u Beograd i nagovara svog supruga da se pod hitno vrati u Beč da bude uz nju, sa obrazloženjem da joj je otac ozbiljno bolestan i da mora da ga neguje.

Kako su prilike u novoj državi prvih godina posle rata bile teške, zahvaljujući zalaganju nekoliko uticajnih ljudi, ponajviše Moše Pijade, ostareli Jovanović dobija ne samo dozvolu da može otići u Beč, nego i isplatu penzije i to u austrijskim šilinzima.

U proleće 1949. on je sa svojom Muni na novoj bečkoj adresi koja će ujedno biti i njegovo poslednje prebivalište - Laudongasse 67/7.

Paja Jovanović početkom 1950-ih godina uz svesrdnu pomoć Muni započinje prepisku sa tadašnjom direktorkom Muzeja grada Beograda Celokupan legat slavnog srpskog umetnika sa oko 800 predmeta dospeo je u Muzej grada Beograda 1952.

Poslednjeg dana novembra iste 1957. godine stigla je iz Beča tužna vest da je u dubokoj starosti preminuo slikar i akademik Paja Jovanović. Otišao je sa ovog sveta mirno i spokojno, siguran da je za sobom ostavio trag i delo koji neće biti zaboravljeni. Po izričitoj Jovanovićevoj želji, urna sa njegovim pepelom preneta je u Beograd gde je 13. i 14. decembra u svečanoj sali SANU bila odata pošta "poslednjem velikom umetniku stare slikarske garde". Sledećeg dana ostaci Pavla - Paje Jovanovića preneti su u njegov atelje-legat u Beogradu, gde i danas spokojno počivaju.

Sledećih četvrt veka na poseban način su aktuelizovali slikarstvo Paje Jovanovića, stavljajući u prvi plan njegov značaj na međunarodnom planu, kao i činjenicu da je do danas postao najtraženiji i najskuplji srpski slikar.

Paja Jovanović je bio umetnik koji se nije samo časno odužio narodu iz kojeg je ponikao, nego ga je svojim delom zauvek zadužio i obavezao na večno staranje.

(Sti.Kurir.rs)