NE DAM DA ME ZBOG TOGA LINČUJU I ŽIGOŠU KAO MANJE ŽENU: Zašto nikada neću da zatrudnim, makar mi bilo poslednje!

Međutim, postoje i one žene koje se ipak ne osećaju tako, Daniel Stajner je podelila svoja osećanja po pitanju ove teme, a prenosi "Huffpost".

"Ideja trudnoće me je zgrozila u kada sam imala šest, i još uvek me zgrožava sa trideset godina, a sasvim sam sigurna da će me užasavati i tokom menopauze.", ispičala je Daniel.

Kada vidi da neko govori ili objavljuje o trudnoći doživljava negativnu reakciju vezanu za svoj ogromni strah od pobačaja, mrtvorođene dece i bolesti.

Daniel vidi ženu koja treba da postane majka i zamišlja nepodnošljiv bol, cepanje, krvarenje i vrištanje. A kada vidi trudnički stomak instinkt joj govori da treba da se skloni kako bi izbegla svaku mogućnost da bude pozvana da ga dodirne.

Strah od trudnoće i porođaja

"Ne govorim samo o nervozi koju mnoge žene imaju oko te teme, ne poznajem nijednu ženu koja nema bar neki nivo anksioznosti kada je reč o tome kako će se njeno telo promeniti tokom trudnoće i svim stvarima koje bi mogle da krenu pogrešno tokom porođaja. Čini mi se da su svi čuli jednu ili dve horor priče koje im odgovaraju.", ističe Stajner i dodaje da ono o čemu govori je zapravo ozbiljan, iscrpljujući strah.

"Plačem čak i kad razmišljam o mogućnosti da zatrudnim. Osećam se fizički bolesno od ideje da mi u telu nešto raste. Kašnjenje menstruacije čak i jedan dan može da izazove napad panike.", naglašava ona.

Međutim, ne radi se o tome da ona mrzi decu, već naprotiv, ističe kako je oduvek volela decu i prihvatala njihovu maštu uživajući u igri sa njima.

Šta je tokofobija?

Tokofobija je strah od trudnoće i porođaja toliko ekstreman da ometa svakodnevni život i aktivno sprečava nekoga da zatrudni.

Postoje dve vrste:

-Primarna tokofobija je strah od trudnoće i porođaja kod žena koje nikada nisu bile trudne ili su se porodile.

-Sekundarna tokofobija se javlja nakon što je žena rodila dete i, verovatno zbog traumatične trudnoće ili porođaja, razvija sveobuhvatni strah od ponovne trudnoće.

Daniel Stajner naglašava da pati od primarne tokofobije, da nikada nije, niti će biti trudna.

Reakcija muža

Ona ističe da je njen muž znao za taj strah kada se oženio njom i shvatio je da nikada neće da rodi njegovu decu. Ističe da je njihov brak jak, zajedno su osam godina, ali tokofobiju doživljava kao pretećeg, uvek prisutnog trećeg partnera u njihovoj spavaćoj sobi.

Tokom odnosa koriste najmanje dva oblika kontracepcije. A i pored toga postoji ogroman strah do iščekivanja menstruacije.

"Naravno da je ovo teško za brak. Često nežno odgurnem muža jer me tokom seksa obuzima strah od mogućnosti da ostanem trudna. Moje odbijanje seksa može da shvati kao lično odbijanje, može da pomisli da ga ne volim, da ga ne smatram privlačnim.

Ovo su sve stvari koje smo morali da rešimo tokom teških i dubokih razgovora koje smo vodili tokom godina dok smo se bavili mojom tokofobijom. I dok su nas ovi razgovori ostavljali ranjive, oni su takođe doneli intimnost za koju verujem da je bila najvažnija za snagu i opstanak našeg braka. To nas je primoralo da redovno i jasno komuniciramo o svojim osećanjima na tu temu, praksa koja je postala korisnai za druge situacije u našem zajedničkom životu i to je stvorilo odnos koji je duboko iskren i smislen.", ističe Stajner.

Strah od osude

Žene koje imaju ovaj ogroman strah obično ne govore o tome jer drugi ljudi to jednostavno ne shvataju. Daniel naglašava kako njena tokofobija izaziva u njoj izuzetnu sramotu.

"Ne mogu da se saosećam sa svojim prijateljima koji su trudni ili pokušavaju da zatrudne. Ne mogu da čujem priče o njihovim lepim momentima tokom rađanja, ili onima koji nisu prošli kako je planirano, a verovatno nikada neću moći.

Rekli su mi da "prebolim", da "ne budem tako sebičana" i da "samo dam sebi malo vremena". Ljudi mi govore da će moj "biološki sat otkucati", a žene me uveravaju da će se moj "majčinski instinkt probuditi". Ovi komentari su neosetljivi i uvredljivi za mene i, iako znam da često dolaze dobronamerno, čine da se osećam kao da sam slomljena ili manje žena.", kaže Daniel Stajner.

"Ono što ljudi ne shvataju je to da sam se tako osećala celog života. Kao dete tokom igara sam odbijala da se pretvaram da sam rodila bebu. Ideja me je zgrozila u šestoj godini, a i dalje me zgrožava u tridesetoj. Potpuno sam sigurna da će me zgrožavati tokom menopauze. To je temeljni, ukorenjeni deo onoga što jesam. Ali zapravo nisam znala da imam strah koji je zapravo medicinski ustanovljen sve do pre par godina, kada sam počela da gledam TV emisiju pod nazivom "Pozovi babicu". Nadala sam se da ću prisiljavanjem sebe da gledam ove priče o trudnoći ukloniti deo straha, ali definitivno nisam uspela. Ipak, naišla sam na epizodu koja prikazuje ženu sa sekundarnom tokofobijom. Iako fobija nije dobila službeno ime tek 2000. godine, pripovedač koji opisuje simptome ove žene sredinom 20. veka zvučao je kao da me opisuje. Tako sam počela da istražujem više o fobiji.

Naoružana novostečenim znanjem i terminologijom, otišla sam kod lekara. U ovom trenutku, pored svog doživotnog straha, takođe sam osećala ozbiljnu opštu anksioznost. Moj doktor je verovao da će lekovi koje mi je prepisivao za lečenje opšte anksioznosti takođe rešiti simptome moje tokofobije. Ali čak i kad sam svakodnevnu anksioznost stavila pod kontrolu, moj strah od trudnoće i porođaja ostao je jak kao i uvek.", ispričala je Daniel.

Čak i ako joj terapija pomaže u nekim aspektima fobije, malo je verovatno da će je ikada potpuno prevazići.

Dakle, iz tog razloga, i zbog svog mentalnog zdravlja kao i seksualnog života, Daniel kaže: "Budući da smo sigurni da biološka deca nisu nešto što želimo moj muž i ja smo odlučili da je vreme da učinimo nešto malo konačnije i da se trajno odgovori na moje strahove. Radujemo se što ćemo u narednih godinu dana obaviti histerektomiju ili vazektomiju, mada, da budem iskrena, čak i da je moj muž uradio vazektomiju ranije, i dalje bismo koristili drugi oblik kontracepcije jer se previše bojim čak i najsitnije šanse da zatrudnim.

Možda ću jednog dana biti majka. Ali gotovo sigurno mogu da kažem da neću roditi svoje dete. I to je u redu. Pošto sam se celog života borila sa ovim strahom, polako učim da, iako je on veliki deo onoga što jesam, to nije moj celokupni identitet.

Nisam ni manje žena zbog toga. Definicija žene nije i ne bi trebalo da bude zasnovana na rodnim sposobnostima, bez obzira na fizičke, mentalne, finansijske ili lične razloge koje imamo zbog toga što ne želimo biološku decu. Biti žena je više od toga da li imamo ili koristimo matericu. Majčinstvo je više od biologije. Ja sam više od svoje tokofobije.", zaključila je Daniel.

(Stil.kurir.rs)