Filota Fila (1914-1983), jedan od najpoznatijih advokata u bivšoj Jugoslaviji, na sopstvenoj koži osetio je dah smrti, u koncentracionom logoru Mauthauzen, u koji je, kao partizan, prebačen 1943. iz Banjičkog logora, u Beogradu.
Kasnije je pričao da se na Svetog Nikolu našao u redu za gasnu komoru. Neverovatnim spletom okolnosti mašina smrti pokvarila se neposredno pre no što će doći na red.
Uz opasku da mu je "srećan dan", jedan nemački oficir ga je uzeo da mu izglanca čizme.
Filota je tako dobro obavio posao da je oficir u čizmama mogao da se ogleda. To mu je spaslo život. Oficir ga je zadržao kao veštog radnika. Oslobođenje je dočekao sa 40 kilograma i tuberkulozom, ali je preživeo!
Kasnije, do kraja života, iako Cincar, slavio je Svetog Nikolu kao kućnu slavu. I branio je na smrt osuđene.
- Gledao sam smrti u oči i na Banjici i u Mauthauzenu, gledao sam ljude kad su ih odvodili na stratišta, poznavao sam mnoge osuđene na smrt jer sam, kao branilac, svakodnevno kontaktirao sa njima, i znam kako se neljudski oseća čovek osuđen da više ne živi - napisao je Filota Fila u predgovoru svoje knjige "Branio sam na smrt osuđene".
Kako navodi, branio je u 53 slučaja u kojima je izrečena smrtna kazna, od kojih je 12 izvršeno. Ipak, za najspektakularnije u karijeri smatrao je suđenje Šefki Hodžić, koju je zastupao sa sinom Tomom Filom i sestrićem Đorđem Belom. Proces Šefki iz Jusića, u Bosni, od oktobra 1969. do proleća 1972. pratio je ceo svet.
Osuđena je 25. maja 1970. na smrt streljanjem. Pretres po žalbi dospeo je pred veće Vrhovnog suda BiH, ali je smrtna kazna potvrđena. Preostao je još samo Vrhovni sud Jugoslavije. Upravo je on doneo Šefki spas - predmet je vraćen na ponovno odlučivanje.
Nova presuda je izrečena 10. septembra 1971. Ponovo je oglašena krivom i osuđena na smrt, ali joj je kazna pretvorena u 20 godina strogog zatvora. Slučaj ubistva iz Jusića nikada nije rasvetljen.
Branio je Milorada Golubovića
Branio je Filota u Beogradu, 1968. godine, i penzionisanog kapetana milicije Milorada Golubovića, koji je ubio, u po bela nasred ulice u centru glavnog grada, znatno mlađu Mirosandu Satarić, kasirku u samoposluzi, udatu majku maloletne ćerke, koja nije htela da mu bude ljubavnica, i to dok je ona za ruku držala svoju šestogodišnju devojčicu.
Sudskom veću predočio je Golubovićevu tužnu istinu: on je kao profesionalni izvršilac učestvovao u obavljanju nekoliko stotina smrtnih kazni, što je dovelo do trajne traume.
- Ubio je hladnokrvno i kao sa nekim pravom, a na suđenju se nije kajao, ni pokušavao da objasni svoj postupak. Čak je smatrao da je njegovo pravo da ubije ženu koja ga je odbila kao mužjaka, iako je prema njoj ispoljavao samo nagonsku želju, a ne i ljubav i poštovanje - pisao je Filota.
Javnost je bila ogorčena kada je Golubović spasao glavu, jer mu je smrtna kazna odmah zamenjena za dvadeset godina strogog zatvora. Fila je do kraja verovao da je sud postupio pravilno, jer je Golubović zapravo optužio sve koji su se zalagali za ubijanje prestupnika.
Branio Tomu Stojanovskog
Kako je Filota sam govorio, najveće interesovanje u njegovoj knjizi izazvalo je suđenje Tomi Stojanovskom, koji je, 10. februara 1966, u krugu pivare u Skoplju, ubio dva čoveka, a dvojicu ranio. Na sve strane govorilo se o "hladnokrvnom, svirepom ubici", pa je odbrana, s obzirom na linč-atmosferu, imala male šanse da mu izvuče živu glavu.
Stojanovski je bio visokokvalifikovani električar. Kao član Saveza komunista došao je u sukob sa rukovodećom garniturom pivare, povezanom rodbinskim i kumovskim vezama. Čim se suprotstavio, dospeo je na crnu listu. Ubrzo je izbačen sa posla i iz Saveza komunista.
Podneo je tužbu redovnom sudu, koji će ga posle prve smrtne kazne vratiti na posao.
Tog 10. februara, uvređen dobacivanjem, ubio je inženjera i tehničara, sa kojima je vršio primopredaju alata, pa je odatle požurio u direkciju gde je ranio direktora i sekretara. Stojanovski je Filoti govorio: "Jesam postupio kao najgori ubica, ali niko neće da sasluša zašto! Niko neće da čuje kakva sam poniženja i uvrede trpeo. Ne žalim što ću biti streljan, ali ne bih mogao da preživim ako se ne čuje istina kako se postupalo sa jednim radnikom!"
Osuđen je na smrt, a Filotina žalba Vrhovnom sudu Makedonije, na 46 kucanih stranica, odbijena je. Ipak, Vrhovni sud Jugoslavije usvojio je žalbu, zahtevajući novo suđenje.
Drugo veće Okružnog suda u Skoplju donelo je istovetnu presudu kao pre, Vrhovni sud Makedonije ponovo je odbio žalbe, ali je Vrhovni sud Jugoslavije preinačio smrtnu u kaznu od 20 godina.
Kad je ustao protiv smrtne kazne, kako je ispričao Toma fila, njegovog oca su hteli da uhapse.
Ko je ubio dečaka Vitomira?
Dvadeset petog avgusta 1959. u Lisoviću, kraj Barajeva, Milorad Ristović pronašao je devetogodišnjeg dečaka Vitomira Minića preklanog u kukuruzu. Za ubistvo je optužen Uroš Mihajlović, sa kojim je otac dečaka Siniša bio u svađi. Uroš je tri meseca negirao zločin, da bi na kraju priznao. Osuđen je na 15 godina zatvora.
Filota je uložio žalbu Vrhovnom sudu, dokazujući niz nelogičnosti u Uroševom priznanju, koje su ukazivale da je iznuđeno. Prvostepena presuda je ukinuta, a na novom suđenju Filota je postavio pitanje moguće krivice dečakovog oca, koji je sumnjao da Vitomir nije njegovo dete, već plod veze Uroša i njegove žene Olge. Posle četiri i po godine u zatvoru, Uroš je oslobođen, a za ubistvo niko nije odgovarao. Na kraju je Siniša 1969. ubio Uroša kad su se vraćali sa vašara. Osuđen je na tri godine zatvora, a osveta je uzeta kao olakšavajuća okolnost.
Branio je svoju tetku Olimpiju i Šefku koja je rasporila trudnu ženu
Kada se vratio u Jugoslaviju, njegov drug sa studija Lazar Koliševski, predsednik Vlade Narodne Republike Makedonije, imenovao ga je za šefa policije za južnu Makedoniju. Ubrzo je napustio tu funkciju i otvorio advokatsku kancelariju u Bitolju, septembra 1945. godine.
Branio je svoju tetku Olimpiju koja je pokušala da ilegalno prebegne u Grčku i na tom suđenju je izjavio da: „ne mogu nepismeni ljudi da vode državu”. Njegova tetka je streljana, a Filota je osuđen na zatvorsku kaznu i gubitak političkih i građanskih prava 1946. godine. Kratko je tokom 1947. godine bio predsednik Arbitražnog suda u Bitolju, može se pročitati na Vikipediji.
Po izdržanoj kazni preselio se sa porodicom u Beograd. Otvorio je advokatsku kancelariju u Grockoj, koja je tada imala i sud. Postao je jedan od najpoznatijih advokata u Jugoslaviji, a ubrzo je sa njim počeo da radi i njegov sin Toma Fila.
Filota je bio veliki protivnik smrtne kazne. Napisao je knjigu „Branio sam na smrt osuđene” 1970. godine, kao i knjigu „Istina o Šefki”, koja se bavi Šefkom Hodžić iz Jusića kod Zvornika, njegovim najpoznatijim klijentom.
Svoju najpoznatiju knjigu „Protiv smrtne kazne” je objavio 1980. godine, o svom trošku.
Umro je 1983. godine u Beogradu.
Zločin i kazna Šefke Hodžić
Pred istražnim sudijom nije ćutala. Ispričala je kako je u aprilu prvo mislila da je trudna, pa kako se ispostavilo da nije, i da je „jednog dana, negde u doba žetve“ na sokaku srela Rama Hasanovića, pet godina mlađeg suseda. „Ja sam ga videla tužnog i pitala sam ga što je tužan“, opisala je taj susret, da bi u nastavku ispričala sledeće: Ramovu sestru Ajišu prvi muž oterao je od kuće s malim detetom, a ni sada, u drugom braku, „ne živi dobro s mužem“, pa bi se vratila svojima da se porodi, ali je otac ne prima nazad. „Ja sam tada rekla Rami i fino ga zamolila da Ajiša rodi dijete i da ga meni da, te da narod misli da sam se ja porodila.“ Kasnije joj je, nastavila je svoj iskaz, Ramo rekao da je Ajiša pristala. Događaj na dan Alijinog ubistva opisala je ovako: „Negde oko sedam časova naveče neko je zakucao na vrata. Bila sam u kuhinji. Pitala sam ko je, odgovorio je: ‘Ramo.’ Otvorila sam vrata i Ramo mi je s vrata dodao dete. Izvadio ga je iz cegera zelenkaste boje… Ja nemam nikakve veze sa izvršenim ubistvom Hasanović Alije. Žao mi je što je Alija ubijena.“
Izgledalo je da je slučaj rešen, ali istražnog sudiju već sutradan čekalo je iznenađenje. „Ja nisam sudu sve rekla. Ja imam još da kažem…“, počela je, i taj će uvod i ona izjava na kraju da „nikakve veze nema sa izvršenim ubistvom“ biti jedine rečenice koje će se ponavljati tokom istrage i suđenja. Sve ostalo u iskazu Šefka će menjati bez pravdanja i objašnjavanja. Jednom će reći da joj je Ramo bio ljubavnik, da je bila u Kamenjači kad je Ramo silovao Aliju i potom je ubio i rasporio, a kad je ustanovljeno da je Ramo cele noći bio na drugom mestu, rekla je: „Ja nisam sudu sve rekla… Moj ljubavnik bio je Ibrahim Hodžić, brat moga muža Nedžiba. On je…“ Zatim je izjavila da su joj dete doneli jedan Nedžibov brat i njegova žena. Tako je pola sela prošlo kroz istragu.
Kasnije, na suđenju, njeni je suseljani nisu štedeli: muž Nedžib i prvi kojeg je osumnjičila, Ramo Hasanović, pljunuli su je. Alijina sestra ju je klela: „Sramoto i zločinu, dabogda ti se seme zatrlo“, a Ramov otac ni posle izričitog traženja sudije nije hteo da se okrene i pogleda je pri suočenju. Jedna Alijina sestra bila je udata za Šefkinog brata i s njim je imala dete. Braća su je odvela u Anđeliće, da više nikad ne vidi ni muža ni sina.
Filota Fila joj je spasao glavu
Šefku su branili advokati Filota Fila, Ðorđe Bela i Milan Ðoković, a Avdiju Hodžića Filotin sin Toma i advokat Branko Popović.
„Otac mi nije dao da branim Šefku jer sam mlad napravio glupost. Podigao sam ruku na nju, hteo sam da je iznerviram i udarim kad je po ko zna koji put promenila iskaz, i to ne u istrazi, već u razgovoru s nama, njenim advokatima“, priča mi Toma Fila.
Optužba je teretila Šefku Hodžić, zvanu Hanuma, iz Jusića da je „u nameri da dođe do novorođenčeta i prikaže da ga je ona rodila… s pištoljem i dva pripremljena noža izašla na put pred Aliju Hasanović, zaustavila je i pozvala da skrene s puta prema potoku zvanom Kamenjača, jer tamo je navodno čeka njezina sestra Hura da joj nešto saopšti. Hasanović Alija, poverovavši joj, skrenula je prema ovom potoku, a Šefka Hodžić je iza leđa opalila nekoliko metaka u Hasanović Aliju i sa tri metka je pogodila, pa je došlo do smrti Hasanović Alije, a nakon toga, sa dva noža rasporila trbuh, a potom maramicu, te iz utrobe Hasanović Alije izvadila dijete u devetom mjesecu trudnoće, odnijela ga kući, te porodici i komšijama objavila da ga je ona rodila.“
Nije bilo nikog ko je sumnjao u Šefkinu krivicu, osim Filote File, koji joj je svojom odbranom spasao glavu.
Njegova osnovna teza bila je sledeća: Šefka nije imala municiju za Nedžibov pištolj, niti je mogla da je nabavi, nije umela da puca iz tog pištolja, posebno ne da nišani tako da ne povredi dete, neuka osoba poput nje ne može da izvede carski rez i izvadi nepovređeno dete, najmanje za deset minuta – koliko dete još može da živi u mrtvoj majci – to ne može da izvede jedna osoba jednom rukom ne spuštajući dete na tlo. A obdukcija je utvrdila da dete nije ispuštano iz ruku.
Šefka, međutim, ni svojim advokatima nije htela da otvori dušu. Nije htela da kaže ko joj je zaista dao dete.
Tajna koju su krili
Javnost je bila zgrožena zločinom u Jusićima. Pred zgradom suda u Tuzli narod je od ranog jutra čekao da vidi Šefku dok je milicioneri dovode, a novine su pisale o „ženi-monstrumu“ i „panteru iz Jusića“. Svestan da u takvim okolnostima ništa neće moći da učini za svoju branjenicu, iskusni advokat preduzeo je nekoliko poteza neviđenih u dotadašnjoj sudskoj praksi. U tuzlanskom hotelu „Bristol“ održao je konferenciju za novinare, prvu koju je jedan advokat održao u socijalističkoj Jugoslaviji, zbog čega mu je prećeno disciplinskim gonjenjem. Potpuno je promenio Šefkin izgled: iz Jusića je u zatvor odvedena zabrađena šamijom, u dimijama i pohabanom kaputu, a u sudnici se pojavila u najlon čarapama i haljini, s modernom frizurom. Iako u Jusićima nikad nije zapalila cigaretu, propušila je, pa joj je Fila Filota svakog drugog dana donosio po kutiju „kenta“, prvih cigareta koje su se po stranoj licenci proizvodile kod nas. Advokati su dovodili veštake da potvrde navode odbrane da Šefka sama nije mogla da izvrši delo koje joj je stavljano na dušu, a prvi put u istoriji jugoslovenskog pravosuđa tužioci i odbrana vodili su i rat preko novina. Tužiočevi novinari provlačili su tvrdnju da će Fila Filota od Šefke za odbranu uzeti silne njive koje ona, navodno, ima, a branioci su, opet, preko svojih ljudi u štampi isticali slaba mesta optužnice. Jedan sudija Vrhovnog suda sve to će, jednom u ljutini, nazvati „filotizmom“.
I sama Šefka „se branila“. Straža je pod prozorom njene ćelije nalazila pisma koja su, navodno, pisali drugi osumnjičeni: „Dragi otac, nemojte nikako da priznate da smo ja i ona žena ubili Aliju… Tvoj sin Ramo“, i slična.
Nije pomoglo, 25. maja 1970. godine, sedam meseci posle zločina, osuđena je na smrt streljanjem. Presudu je potvrdio Vrhovni sud BiH, a tek Vrhovni sud Jugoslavije uvažio je žalbu advokata i naložio ponovno suđenje.
Šefka je i dalje menjala iskaze i sad jednog, sad drugog označavala kao svog ljubavnika koji je ubio Aliju Hasanović da bi njoj darovao dete. Pred sudijama Vrhovnog suda rekla je: „Nemam šta da kažem. Sve što je bilo važno rekli su moji branioci. Uveravam vas samo da ja nisam Aliju ubila, a vi me osudite. Uzmite mi glavu. Znam da sam kriva što sam pristala da primim dete na ovakav način, ali nisam znala da u tome ima krivice. Sada to tek znam. Želela sam dete po svaku cenu. Želela sam da sačuvam brak. Nisam znala da postoji i neki zavod odakle se može uzeti dete.“
Ali ni ovo nije bio kraj…
U sklopu ponovljenog suđenja koje je naložio Vrhovni sud, sudije, tužioci, advokati i Šefka uputili su se u potok Kamenjaču. Jako milicijsko obezbeđenje čuvalo ju je od okupljene mase. Da je vide, došli su iz Jusića, Anđelića i okolnih sela…
I tu je Šefka, kao da nikad pre nije o tome govorila, iznenada rekla: „Ovde sam stajala kad sam čula zvižduk Avdije Hodžić. Zatim sam ga ugledala s pištoljem, a tamo je ležala Alija Hasanović. Glava joj je bila na ovoj strani, a noge tamo… Pored nje su stajali Osman Hodžić zvani Kemo, a s druge strane Hasan Latifović i moja majka Naila. Njih dvoje su mi dali dete, a Avdija me je ispratio do kraja šumice, pa se vratio do leša, a ja sam sama otišla kući.“
Kemo Hodžić bio je četrnaestogodišnji sinovac njenog muža. Za Hasana Latifovića u Jusićima se znalo da je ljubavnik Šefkine majke Naile. Nekoliko godina radio je u vojsci kao bolničar, a kad je došao u selo, na neki način nastavio je da se bavi tim poslom – „čistio je žene“, radio je pobačaje. Kad je u potoku otkriveno Alijino telo, on je okupljene ubeđivao da je pokojnicu usmrtio medved. Što se Avdije Hodžića tiče, advokatima je bilo sumnjivo što Šefka sve do kraja suđenja jedino njega nije uplitala u svoje priče. Zaključili su da ga štedi i da je baš on njen ljubavnik.
Šefka je ovako objasnila: majka Naila je znala da joj ćerka nosi krpe oko stomaka, da nije trudna i želela je da joj pomogne, Avdija je umeo da puca, a Hasan da izvede carski rez. Otkud tu dečak Kemo, nije se izjašnjavala, ali ona, Šefka, nije kriva, osim što je primila dete. Tokom prethodnih suđenja od advokata je bezbroj puta čula da u jugoslovenskom zakonodavstvu „delo učinjeno na lešu“ nije kažnjivo. A bilo je nedvosmisleno utvrđeno da je Alija bila već mrtva kad je rasporena.
Iako je ova Šefkina priča bar formalno bila logična – kao i prethodne, uostalom – sud joj „nije ukazao poverenje“. Avdija Hodžić do tada je već bio odležao svoje dve godine zbog skrivanja pištolja („pomoć u izvršenju krivičnog dela“), a ostale koje je pomenula niko nije dirao.
Osuđena je na smrt, s tim da joj se kazna zameni sa dvadeset godina zatvora. Postojalo je u socijalističkoj Jugoslaviji i takvo rešenje u zakonu.
Fila Filota uzalud se borio da i ovu presudu obori. Jer, osim što su Alijino dete našli kod nje, Šefku ništa drugo nije direktno povezivalo sa zločinom. A ostalo je neosporeno da jedna osoba nije mogla sama da ga počini, da ubije trudnicu i iz nje izvadi živo dete ne polažući ga na zemlju.
Nikada nećemo znati da li je poslednja Šefkina verzija zločina konačna verzija, ili bi na nekom novom suđenju počela: „Ja nisam sudu sve rekla. Ja imam još da kažem…“ Upućena je na izdržavanje kazne u zatvor u Slavonskoj Požegi.
Ali ostalo je i u sudskim spisima zabeleženo, bez komentara i objašnjenja, da su ispod Keminih noktiju „nađeni tragovi zemlje i ljudske krvi“.
Zatvorski dani
U zatvoru je Šefka Hodžić završila osnovnu i srednju tekstilnu školu, a kao najbolja radnica brzo je postala instruktor u pogonu za konfekciju. Trinaest godina posle zločina u Kamenjači, odlukom Predsedništva BiH povodom Dana republike, 25. novembra 1982, zbog dobrog vladanja, zajedno sa još 27 osuđenika pomilovana je i puštena na slobodu. Obrazloženje je bilo kratko: „Proces resocijalizacije je završen, dalji boravak u zatvoru izlišan“.
Još dok je suđenje trajalo, Nedžib Hodžić razveo se od Šefke i u kuću u Jusićima doveo drugu. Ni s njom nije imao dece. Avdiju Hodžića je žena, Šefkina sestra, ostavila i vratila se braći, ali se nekoliko godina kasnije cela porodica junakinje ove priče, bežeći od sramote i mržnje komšija, iselila.
„Kemo je negdje u Njemačkoj…“, kazao mi je Ramo Hasanović sredinom prošlog meseca, kad sam ga našao u Jusićima.
Naravno da se svega seća, kaže, ali ne bi on da priča o tome zbog Alijine braće. Seća se kao da je juče bilo kako su ga u Titogradu hapsili dok je spavao: otvori oči, a oko njega milicajci s automatima: „Ajde, kažu, ustaj, i ništa ne pitaj!“ Dvadeset devet dana u pritvoru. Suđenje.
„Jok, nisam se bojao ni ovoliko! Šta ima da se bojim kad nisam kriv? Jeste, pljunuo sam je! Jok, bre, baš ništa nismo imali zajedno. Nikako! Jeste bila lijepa, baš…“
S brda pokazuje mesto gde je ubijena Alija, ali ne bi da me odvede.
„Niko u Jusićima od onda njeno ime neće ti izgovorit.“
Posle izlaska iz zatvora Šefka Hodžić je promenila ime i nastanila se u jednom gradiću u Srbiji. Udala se i rodila dete.
Pričalo se da se udala za advokata, ali Toma Fila kaže da to nije tačno. Šefka je s mužem osamdesetih godina došla u njegovu kancelariju da mu izrazi saučešće zbog smrti oca. „Neki čovek ni lep ni ružan. Rekao bi da mi je kolega…“
U kriminalističkoj hronici Jugoslavije „Šefka Hodžić“ drugo je ime za izopačenost i besmislenu surovost, uprkos svemu što se posle ubistva Alije Hasanović u Jugoslaviji dešavalo. Tako će i ostati.
Možda pod uticajem svega što je u knjizi o ovom slučaju izneo Fila Filota, ja se na Šefku ne bih bacio kamenom. Ali da li bi radoznalost danas bila bolnija od kamenovanja?
S druge strane, možda jedva čeka priliku da kaže: „Ja nisam sudu sve rekla. Ja imam još da kažem“, samo što su ovog puta svi koje bi pomenula mrtvi.
Stil/Preokret/Kurir
