Bio je to običan letnji dan u malom provincijksom gradu u Srbiji. Sunce je nemilice pržilo ulice dok su se deca igrala na trotoarima, vriska se čula sa svih strana, graja, glasan žubor reke, gromoglasan cvrkut ptica. Delovalo je da su se ljudi i sva priroda ovog sveta udružili i da pevaju odu sreći.
Samo je Ana plakala u prikrajku svoje sobe i molila Boga da što pre prođe bol koja joj se u tom momentu činila večna i preteška.
Tog jutra je Ivana ispratila u Barselonu, svoju najveću srednjoškolsku ljubav.
Ana i Ivan, na prvi pogled skladan par, dvoje najboljih drugara, dva srca koja nisu imala hrabrosti da priznaju jedno drugom šta zaista osećaju. Delili su klupu i tajne, užinu, poveravali se jedno drugom, govorili naglas sve, osim onoga što je davno trebalo da bude izgovoreno. Ali oni za to nisu imali hrabrosti, dok Ana nije odlučila da preduzme nešto.
Po završetku srednje škole, tog poslednjeg dana, Ana je znala. Njihovi putevi će se razići i svako će otići svojim. Na dve strane. Bespovratno. Ivan je trebao da nastavi studije u Barseloni, a ona da nasledi očev biznis i ostane u svom gradiću u Srbiji.
Čini se da je imala više hrabrosti od Ivana, pa iako nije smela da izgovori, poklonila je Ivanu knjigu “Ljubav u Barseloni”, sa sitno ispisanom posvetom na sredini knjige, u nadi da će pročitati nekad, nasamo, ali u tom času nije bila spremna za tako nešto.
“Dragi Ivane, rastajemo se i želim ti sve najlepše. Da uvek budeš srećan, pa makar i sa drugom devojkom kad to nisam mogla da budem ja. Želim ti da pronađeš ljubav u Barseloni, ali ti strogo zabranjujem da ispijate one naše koktele, da jedete Kapri, naš omiljeni sladoled i da te poljubi u vrat, tamo gde ja najviše volim.”
Prošlo je od tada šest leta. Ana je izrasla u pravu jaku i stabilnu devojku koja je vodila očevu firmu i finansirala mlađeg brata koji je pohađao studije. Setila bi se katkad Ivana, njene ljubavi iz školske klupe i sa osmehom prepričavala drugaricama njihove dogodovštine. Dok jedno jutro nije zazvonio telefon. Nepoznat broj i stotinu nekih cifara na displeju. Bila je uverena da je zovu inostrani klijenti.
Javila se, a sa druge strane se čuo krupan muški glas:
“Ana, Ivan je, upravo sam pročitao knjigu koju si mi poklonila, stalno mislim na tebe. Kupio sam ti kartu za Barselonu, dođi za vikend. Raspitao sam se, znam da si sada slobodna. Želim da te vidim”.
Prvo tajac, pa knedla u grlu.
Nije imala kuda. Rekla je samo “Dolazim”.
U toj španskoj lepršavoj atmosferi, dok su šetali ulicama Barselone, podelili su svoje priče, snove, sećanja. Shvatili su koliko su se promenili, ali i koliko su ostali isti, samo ovaj put otvoreniji i željni priče o svojim emocijama.
U Ivanovim očima Ana je pronašla onaj isti sjaj nestašnog dečaka iz srednje škole. Ana je sačuvala svoj topli osmeh i onu vatrenu energiju.
Naizgled slučano, našli su se na plaži u Barseloni, poručili omiljeni koktel, sladoled koji tako podseća na njihov omiljeni Kapri, slatku uspomenu iz prošlih dana, a posle poljupca u vrat znali su da ne smeju da dozvole da po drugi put izgube svoju ljubav.
Ostali su zajedno u Barseloni, započeli svoj zajednički život i pronašli sreću koju su oduvek želeli. Kroz sve nedaće i radosti, njihova ljubav je postala kao jedan od onih andrićevskih pejzaža, gde vreme miruje i sudbine se prepliću.
