Rođen je 21. jula 1957. godine prošlog veka u Šapcu Hasan Dudić, pevač i kompozitor. On je taj koji je imao i nemao, voleo i bio voljen, verovao na blanko i često se kajao zbog toga. Njegova karijera proteže se već 50 godina. Pevao je i pisao hitove kako za sebe, tako i za druge. Prodao je čak deset miliona ploča. Njegove pesme su postale legendarne, odjekuju svake noći u kafićima, kafanama, a mnogi ni ne znaju da ih je on napisao.
Detinjstvo
Njegov otac je bio dete palog borca. Njegov deda je stradao 1941. godine u ratu, streljan je u šumi kod Šapca. Bio je deo Narodnooslobodilačkog pokreta (NOB) i zajedno sa Verom Blagojevićem je izgubio život. Njegov otac, dva strica i tetka su bili retki u njihovoj ulici koji su stekli školovanje i zanate, zasluga je za to pripadala njegovoj baki. Njegov otac je bio obućar, radio je u jednoj firmi u Šapcu i nosio je ugled dobar i iskren čovek. To su bila teška vremena, period šezdesetih godina nakon rata...
Seća se da je primio očeve batine. Imao je sreću da ga je njegova tetka, majka Šabana Šaulića, primila u svoju kuću i tamo je i rođen. Njegovo detinjstvo proteklo je uz Šabana, samo nekoliko kuća dalje. Iako su bili siromašni, nikada nije oskudeo. U društvu dece igrao se igre kauboja i Indijanaca, izrađivao strele i trkao se klikere. Bio je dobar đak, iako je otac bio strog. Seća se jednog događaja kada je dobio lošu ocenu i potukao se u školi, otac je tada upotrebio svoj debeli kaiš za obućarski alat kako bi ga kaznio. Taj trenutak mu je ostao urezan u pamćenju. Otac, Mika Dudić, preminuo je pre 25 godina. Bio je voljen u narodu. Osnovao je obućarsko preduzeće u Šapcu. Bio je iskren i dobrodušan čovek koji ga je podučavao vrednostima poštenja. Međutim, vremena su bila teška. Otac je 1967. godine otputovao u Minhen, Nemačku, putem biroa za zapošljavanje, kako bi radio kao obućar. Tamo je proveo nekoliko godina, zarađujući novac kako bi sagradio kuću. Tokom njegovog odsustva, započeo je druženje sa problematičnom ekipom i kriminalcima. Bio je vedrog duha i simpatičan, i stariji su ga često vodili sa sobom. Pamti noći provoda, igranke... Bio je jedini mladić koji se svugde mešao. Gradski ljudi su ga voleli. To iskustvo je nešto što današnja deca i mladi ne bi mogli da razumeju. Ima i mlađeg brata, Zaneta, koji je imao muzički talenat za pevanje i komponovanje, ali nije uspeo da se probije. Na kraju je skliznuo u problematičan život. Ipak, ostao je izuzetno dobar čovek. Njemu je poklonio kuću i pomogao da se snađe, s obzirom na to da ima unuke i decu. Njegova majka je bila posvećena domaćica, poštena i fina žena.
Radio je kao ćevabdžija
Njegov prvi posao nije bio pevanje. Kao dečak, Hasan je bio ćevabdžija. Njegov stariji brat imao je mesaru i posedovao veliki broj ovaca, krava i konja. Strina Ana ga je zaposlila kod njih i naučila kako praviti ćevape. Sa svojih devet godina, pomagao je zato što je bio marljiv. Njegova veština privukla je ljude iz cele ulice, privlačeći veliki broj mušterija. No, Hasan je naučio da vara. Deca su želela odmah pojesti ćevape, pa bi on pekao samo 10-20 ćevapa, koliko je bilo naručeno, ali bi deca često usput ukrala nekoliko komada. Da bi izbegao ovu krađu, Hasan bi im davao manje ćevapa nego što su naručili, iako su retko žalbe stizale od žena. Njegova majka bi se često branila od njihovih pritužbi.
Bavio se boksom
Hasan se zatim osvrće na svoje iskustvo sa sportom. Dok su bogatiji dečaci trenirali fudbal, siromašnija deca su išla na boks. Hasan se odlučio za boks i počeo je trenirati sa deset godina u klubu Mačva. Iako su mu govorili da ima talenat, nije smetalo što je tada imao samo 30 kilograma. Šabanov stric, Alija Šaulić, bio je poznat bokser i to je bio dodatni podsticaj. Šaban je bio Hasanov prvi trener i pomagao mu je da razvije bokserske veštine. Boks je bio njegova strast i treneri su mu bili Steva Stojićević, Petrović, Destanović i Despotović. U klubu Mačva, Hasan je stekao mnoge prijatelje i postao maskota zbog svoje kombinacije boksa i pevanja.
Početak muzičke karijere
Hasan se takođe priseća svojih početaka u muzici. Prvi put su ga naterali da peva na reviji koju je posetio kao bokser. Iako nije planirao postati pevačem, njegov talenat je bio očigledan. Prvi put je pevao pesmu "Nikad joj oprostiti neću" i osvojio takmičenje. Kasnije, šabački mangupi su ga terali da peva u lokalima širom grada. Njegova karijera je krenula uzlaznom putanjom, iako je i dalje imao ljubav prema boksu, te je trenirao mlade bokserčiće u svom klubu.
"Roditeljima nije bilo drago što sam počeo da pevam. Tata je hteo da završim školu, da budem zanatlija. Šta će. Već sam počeo da zarađujem. Dolazio je u Beograd kod mene, jadan... On se oduševljavao, video da sam na lepom mestu", ispričao je Hasan za Kurir.
Kada je Šaban otišao u vojsku, Hasan Dudić je privukao pažnju Budimira Jovanovića i Ilije Spasojevića, koji su ga pozvali i ponudili mu dve pesme. Tako je snimio svoju prvu ploču 1973. godine, tada sa svega 15 godina. Iako nije odmah počeo zarađivati mnogo, radio je za platu koja je pokrivala troškove stana, a nešto je ostajalo i kao bakšiš. To je bio Beograd, gde ništa nije išlo lako. Bilo je teško probiti se do televizije. Godine 1974, snimio je drugu ploču, a u tom trenutku Šaban je bio odsutan. On mu je kasnije preneo da ga traži Dobrivoje Ivanković. U to vreme, Hasan je još uvek uživao u svojim aktivnostima igranja lopte u svojoj mahali.
"Šta radiš tu?! Idi da spavaš, sutra ideš da snimaš ploču!" Ja ga pitam: "Kakvu ploču, bato?", kaže on: "Brzo u krevet!" Oko 12 me zove i kaže: "Idemo da spremimo dve pesme." Kako je izašla ploča, otišao sam u Titograd da pevam, tamo sam proveo tri meseca. Vraćam se kući i kod autobuske stanice svratim u hotel da vidim društvo. Oni me svi grle, ljube, naručuju piće, ja nemam pojma šta se dešava. Kad u jednom momentu kreće na radiju moja pesma. Oni misle da ja znam da sam hit pevač, a ja nisam imao pojma. Nisam mogao da verujem. U Sarajevu je samo jedna prodavnica prodala sedam hiljada malih singlica za pet dana. Prodao sam tada preko 400.000 nosača zvuka, pa je posle bilo dorada. Počeli su onda da me zovu na koncerte. Stepa Radovanović, koji je radio sa Šabanom, jedan dan dolazi u moju kuću, a ja u gaćama. Kaže: "Idem za Bosnu, daj mi plakate za turneju." U grupi Šaban, Dobrivoje, Miroslav, Azemina Grbić", ispričao je šaljivo Hasan.
Prijateljstvo i ljubav sa Šabanom Šaulićem
"Kako je Šaban poginuo, od tada nisam onaj čovek. Ja sam totalno... pola me nema. Ne mogu da prihvatim. Voleo sam brata više nego oca, majku, rođenog brata, više nego sve. Nisam sa rođenim bratom toliko blizak. Sa Šabanom sam bio nokat i meso. U Beogradu sam jedno vreme s njim stanovao, čitav život uz njega. Hteo sam da umrem kada su mi javili da je poginuo. Bio sam u restoranu s unucima kada me je sin zvao i rekao mi. Kada mi je javio, uzeo sam bokal da se udarim u glavu. Nikom ne poželeti... Svake nedelje sam na groblju. I dalje ne verujem, svakog momenta samo o njemu mislim. Sanjao sam ga tu noć, uoči njegovog stradanja, toliko smo bili bliski. Skočio sam s kreveta, unuci su bili kod mene. Počeo sam da vrištim i da plačem, bilo je pet i nešto ujutro, tada je nastradao. Sanjao sam ga i posle nekoliko puta, ali... Imam osećaj kao da se brine o meni i danas. On je jedini brinuo o meni, niko drugi nije. Sada sam ostao sam, a dok je on bio živ, stalno smo išli u kafane, jeli, pili, pričali..."
Penicilinski šok
Reči koje su se ispostavile kao proročke su bile izgovorene tokom neprijatnih događaja dok je bio u vojsci. Taj trenutak, 24. novembar 1978. godine, ostao mu je urezan u sećanju. Hasan je otišao u vojnu ambulantu u kasarni kako bi se obratio lekaru zbog prehlade. Primio je injekciju penicilina i odmah izgubio svest. Kada se probudio, bio je okružen bolničarima, a sve što je mogao da se seti bilo je da fizički leži u krevetu. U svom umu, bio je prenesen u neki novi svet, gde je video rođake koji su već umrli, uključujući babu, strinu i stričeve. Pokušao je da ih dodirne, ali su oni mahali rukama i terali ga od sebe. U tom trenutku, počeo je skačući da viče: "Umreće Tito, biće zemljotres!" Pritisak rukom na glavu ga je ispunjavao osećajem da mu prsti prolaze kroz lobanju. U trenutku dok su bolničari pokušavali da ga obuzdaju, Hasan je jedino želeo da izađe napolje i udahne svež vazduh. Bio je u stanju između života i smrti, i kasnije je saznao da su dva vojnika pre njega umrla zbog iste injekcije.
Kasnije je shvatio da je pretrpeo penicilinski šok. Nažalost, tačno godinu dana kasnije, 15. aprila 1979. godine, Crnu Goru je pogodio veliki zemljotres, a Tito je preminuo 1980. godine. Iako i dalje nije razumeo zašto je baš te događaje predvideo tokom tog bunila, oni su se kasnije pokazali kao prilično tačni.
Preživeo je tešku saobraćajnu nesreću
Hasan Dudić je prošao kroz mnoge teške periode u životu. Nakon što mu je majka preminula, doživeo je ozbiljnu saobraćajnu nesreću ispred roditeljske kuće, uspevši da jedva preživi. Povredio je glavu i zadobio težak potres mozga 2008. godine. Oštetio je tri pršljena, polomio desnu šaku i zadobio modrice po telu. Morao je proći kroz bolničko lečenje i ponovo učiti kako da govori. Terapije su trajale osam meseci, ali je ostao živ. Tokom svog života, često je boravio u bolnici i suočavao se sa zdravstvenim izazovima. Iako mu je srce oslabilo, Hasan se nije predavao. Nakon 30 godina rada, prisiljen je da ode u penziju i živi od invalidske penzije. Ponekad i dalje nastupa, a prihodi dolaze iz autorskih prava. Njegovo iskustvo sa organizacijom za autorska prava (SOKOJ) nije bilo pozitivno, s obzirom na to da su ga tretirali nepravedno tokom godina.
Barbara, Dudićeva prva ljubav
Hasan Dudić se seća svoje prve ozbiljne ljubavi, koja se odigrala u Šapcu. Iako ne otkriva ime te devojke, naziva je "Babaroga". On je imao 19, a ona 17 godina. Ona je živela u susedstvu i prisustvovala njegovim nastupima u kafani. Hasan se priseća trenutka kada ju je prvi put poljubio. Kada je primio poziv za vojsku, ona mu je obećala da će ga čekati.
"Kada sam dobio poziv za vojsku, rekla je da će me čekati. Verovao sam joj, bio sam ubeđen da me neće prevariti. Drug mi je poslao pismo da je viđena u hotelu s drugim muškarcem. Bila je i s mojim drugovima. Jedan od njih mi je rekao: "Nisam znao, majke mi. Zato si ti snimio pesmu 'Ti mi više nisi drug'!" Ja sam, kada sam saznao da me vara, pobegao iz vojske, bio sam lud. Naravno, ostavio sam je, tu je bio kraj."
Ljubav s Ljiljanom iz Alipašinog polja
Nakon iskustva s Babarogom, on nije više gajio veru u ljubav. Međutim, sudbina mu je donijela susret s Ljiljanom iz Alipašinog polja. Upoznao ju je 1981. godine u Sarajevu, a njene oči su ga momentalno očarale.
"Imala je neverovatne oči. Odlepio sam za njom, poveo je u Šabac i upoznao s mojima."
Njih dvoje su svakodnevno razgovarali o budućnosti, venčanju, zajedničkom životu i deci. Ta sreća je potrajala sve do Đurđevdana, kada je Ljiljanina porodica došla u posetu. Njena majka i ujak su uzeli bocu s vodom i poprskali ih nekoliko puta. Na pitanje zbunjenih članova njegove porodice, objasnili su kako to čine kako bi ih zaštitili od uroka i zlih očiju. On nije posumnjao u njihove namjere, no uskoro je osjetio neobjašnjivu odbojnost prema Ljiljani, a i ona prema njemu. Na kraju je otišla, ostavila ga u tuzi i nevolji. Potonuo je u alkohol, dovodeći sebe u nevolje, čak je i demolirao jednu kafanu u Šapcu. Kako bi joj rekao koliko mu nedostaje, otputovao je u Sarajevo, no umesto suza, dočekalo ga je razočaranje. Osjećali su se kao dva stranca u noći.
Brak sa Zlatom Petrović
Što se tiče Zlate Petrović, njihova priča je imala sudbinski okvir. Sreli su se na Veliku Gospojinu 1982. na vašaru u Loznici. Prvi put kad ju je ugledao, između njih su odmah prostrujale iskre. Ispostavilo se da su se zapravo upoznali pre sedam godina, kada je Zlati bilo samo 12 godina. Tada su se sreli na koncertu u domu kulture kod Grabovca. Zlata je tada bila tiha i povučena, no između njih se polako razvijala ljubav. On joj je pomogao i savjetovao u mnogim stvarima. Njihova ljubav je rasla i vjenčali su se 1984. godine, uz Andriju Lakonjića Laki i Nina Zejića Tonija kao kumove.
Nakon rođenja sina Mikija, njihova sreća je bila potpuna. Međutim, Zlata se nije držala dogovora da prestane s pevanjem kako bi se posvetila porodici. Kako je često odlazila na turneje, počele su svađe među njima. Njegova briga za nju dok je bila na dugim putovanjima mučila ga je. Njih dvoje su se razveli 1989. godine, no on je ostvario pravo da Miki ostane s njim u kući u Šapcu, čime je preuzeo rizik na sebe, ali je želeo ostati blizu svog deteta.
"Mikiju sam bio i otac i majka. Jednom prilikom, kada je za Novu godinu trebalo da idem u Beč, pakovao sam se, a on mi je rekao: "Nemoj, tata, da ideš, pa sada će Nova godina." Očiju punih suza raspakovao sam stvari i ostao. Majka mu je po običaju bila daleko. Suočio sam se sa činjenicom da mi je jedino dete kockar. Vraćao sam film unazad i pitao se kako na vreme nisam shvatio o čemu je reč. A sve je počelo kada je posle osnovne škole poželeo da ode u Beograd da živi kod Zlate. Nisam mu branio, mislio sam da će Zlata moći da mu priušti dobar život. Upisao je srednju muzičku školu, trenirao je fudbal. Primećivao sam da se malo promenio, ali sam to pripisivao godinama. Onda sam saznao da se uhvatio s lošim društvom. Jedan drugar mi je rekao da Miki ide u kockarnice i da se druži s najgorim ološem, zelenašima i vaćarošima. Tonuo je sve dublje u porok, dugovi su rasli, kao i kamate. Krajem 2007. sam shvatio da njegovo kockanje nije nimalo naivno, da duguje profesionalcima koji su ga godinama uvlačili u porok. U to vreme sam doživeo saobraćajku i bio sam dva meseca na VMA. Kada sam izašao iz bolnice, sav svet mi se srušio. Jedina lepa stvar bila je da se Miki oženio svojom školskom ljubavi Milicom. Mislili smo da će ga to vratiti na pravi put. Miki je bio spreman da izađe iz pakla kocke, razgovarali smo, i Zlata je bezrezervno pomagala. U međuvremenu je počeo da svira u jednoj kafani i da lepo zarađuje. Onda je ponovo otišao u kazino kako bi udvostručio novac i vratio dugove. Za tih nekoliko dana ostario sam 20 godina. Miki je odlučio da 2010. krene na terapiju u Drajzerovu. Oporavljao se, majka mu je dobrim delom vratila dugove, a ja sam uspeo da zaustavim zelenaške kamate i finansijski sam pomogao. Sada je Miki u Švajcarskoj, tamo svira i radi. Ali je pogrešno vreme, sada nema posla. Niti može tamo, niti ovamo...", ispričao je Hasan za Kurir.
Zahvaljujući laptopu izgubio sam brak sa drugom ženom Draganom
"Bio sam srećniji s drugom ženom Draganom. I sada patim za njom. Upoznao sam je u Bosanskom Šamcu kada sam pevao, jer je ona iz Sarajeva došla tu na odmor. Dopisivali smo se i tako je sve krenulo. Nisam se odmah zaljubio jer nisam verovao nikome, to je bilo dve godine posle razvoda od Zlate. Došla je da živi kod mene u Šabac, ali nije htela da pere dresove posle turnira, iznenada je otišla.
Ništa teže mi nije palo. Onda je posle nekog vremena opet pisala i pitala me da li ću da je zaprosim. Po najvećem sam snegu otišao u Sarajevo i doveo sam je ovde. Otvorio sam joj butik u Šapcu, a posle toga i salon lepote. Počela je da to radi savesno, postala je žena za sva vremena. Deset godina je odlično radila. Kada je najbolje bilo, rođaka iz Švajcarske je pozove da ode tamo. Instinkt mi je govorio da će da pukne brak. Posle je počela da zamera za Mikija što se kocka, onda me je uslovila - ili Miki, ili ja. Ona je podizala mog Mikija od njegove četvrte godine, bila je požrtvovana majka, više nego ona biološka. Uz nju je moj sin rastao kao uzorno dete. Pa ona je to dete volela kao svoje, a sada me ucenjuje. Njih dvoje se i dan-danas čuju, on je zove "majka". Otišao sam do opštine i rekao da hoću da se razvedem. Mislim da me je i prevarila u međuvremenu, i to pomoću laptopa koji sam joj ja kupio. Bili smo 26 godina u braku. Znala je sve moje tajne. Zahvaljujući laptopu sam izgubio brak."
Veruje da je ostavio jedan veliki pečat
"Moja misija u ovom životu bila je da kao dečak krenem u svet sam i goloruk. Borio sam se, obišao ceo svet... Napisao sam dosta pravih pesama i nadam se da će se pevati i dalje. One se pevaju već skoro 50 godina i nadam se da će se još dugo pevati. Kada god su me svi bili otpisali, ja sam im uvek odgovarao da sam živ. Zlobnici kažu: "Propao je, dvadeset godina ne peva." Oni znaju... Stvorio sam mnoge porodice i svojim kolegama pomogao da imaju kuće. Nadam se da sam ostavio jedan veliki pečat."
