"Za scenu sam rođen, jer ja volim da pevam i sviram".
Ovim rečima obratila mi se devojčica Darija, koja zrači jakom energijom, a opet, nije poput svojih vršnjaka. Ona je slepa, ali taj invaliditet ne sprečava je da uživa u životu i svim njegovim čarima.
Učenici i prosvetni radnici školskim priredbama proslavljaju i izražavaju svoju zahvalnost Svetom Savi, a ekipa portala Espreso.rs bila je gost na priredbi koju su povodom školske slave priredili đaci škole za učenike oštećenog vida "Veljko Ramadanović".
Većina ove dece živi u potpunoj tami, ali ne dozvoljavalju da ih ta tama potpuno obuzme. Osmeh ne skidaju s lica, a na strasti s kojom žive svaki dan mnogi bi im pozavideli.
Ekipa našeg portala prvi put je posetila školu "Veljko Ramadanović". Kako nije red da se u goste ide praznih ruku, odlučili smo da klince obradujemo jednim poklonom.
Espreso.rs je ispred naše kompanije Adria Media Group po završetku priredbe uručio učenicima karaoke sistem, odnosno veliki zvučnik s disko kuglom i mikrofonom, kako bi mališani mogli da se zabavljaju i pevaju u školi kad god požele.
Osmesi na njihovim licima kad su čuli o kakvom poklonu je reč govorili su sve.
Malom znaku pažnje obradovali su se učenici, ali i nastavnik muzičkog obrazovanja, koji je naglasio da će đaci u njemu svakodnevno uživati.
Direktorka Radmila Laban obratila se prisutnima i najpre od nih zatražila da velikim aplauzom pozdrave učenike koji su pripremili priredbu, a zatim se zahvalila svima koji su došli da pozdrave rad i trud ovih klinaca, a onda i iskazala ogromnu zahvalsnot našoj kompaniji na interesovanju za rad ove škole i njenih učenika.
Po završetku priredbe porazgovarali smo s učenicima, koji su nam otkrili kako provode vreme u školi, ali i kako izgleda jedan dan slepe osobe.
Nikolina nam je otkrila da joj vreme u školi uglavnom prolazi u druženju.
"Ja sam četvrta godina. U školi mi je super. Uglavnom se družimo, tako da nije da samo učimo. Oduševljena sam kakvi smo bili na priredbi, baš sam zadovoljna."
Božana je albino dete. Kako kaže, najviše joj prija odnos koji nastavnici imaju prema učenicima, ali i đaci jedni prema drugima.
"Ja sam treća godina PTT smera. U školi mi je zaista divno. Profesori su fini, paze na nas i puni su razumevanja. Kad se nešto predaje, ponove koliko god puta je potrebno da bi svi razumeli. Nikad nije neka žurba, nema frke, da se tako izrazim. Pored toga, društvo je fenomenalno. Svi smo na neki način isti, jer imamo manji ili veći probelm s vidom. Ja sam albino dete, to jest bez pigmenta sam i moj vid je samim tim slabiji. Kosa mi je svetla, oči takođe, plavo-ljubičaste boje, pa zbog toga ne vidim na daljinu i ne vidim sitna slova. Koristim uvećana slova. Moj problem nije toliko veliki, meni se vid može poboljšavati, ali opet, zašto bih se mučila u nekoj drugoj školi, ako mogu ovde lepo i na miru da završim. Ne moram da se mučim da gledam u tablu s trideset učenika u odeljenju, zato sam i došla ovde."
Darija, devojčica s početka teksta, koja zrači neverovatnom vedrinom i radošću, rekla nam je da želi da postane pevačica, a otkrila je i ko joj je uzor.
"Ja sam osmi razred, a idem i u muzičku, treći sam razred niže muzičke škole i sviram harmoniku. Volim da pevam, moram to da vam kažem. Iako na priredbi nisam pevala, imala sam svoju recitaciju. A Severinu jednostavno obožavam - rekla je Darija sa osmehom na licu i dodala:
"Napravićemo ona i ja zajedno jedan koncert nekad, tako da će sve biti kako treba. Ovim putem pozdravljam celu vašu ekipu i hvala na poklonu", rekla je naša riđokosa sagovornica.
O kakvoj obrazovnoj ustanovi je reč objasnila nam je direktorka škole za učenike oštećenog vida "Velјko Ramadanović" Radmila Laban.
Reč je o obrazovnoj ustanovi koja slepoj i slabovidoj deci iz cele Srbije pruža mogućnost da se razviju u radno sposobne i samostalne osobe.
Rad škole, navodi direktorka, zasniva se na redovnom nastavnom planu i programu, prilagođenom deci oštećenog vida i obuhvata predškolsko i pripremno predškolsko vaspitanje i obrazovanje, osnovno i srednje obrazovanje i vaspitanje.
"Škola je osnovana 13. decembra 1917. godine u Tunisu. Tu su se školovali gluvi i slepi invalidi iz Prvog svetskog rata i osnovao je Veljko Ramadanović, po kome škola i nosi naziv. Veljko Ramadanović je 1919. godine preselio školu na ovu teritoriju gde se danas nalazi, a inače ovo su bile austrougarske kasarne, konjička škola i on je te kasarne preuredio, a mi smo kasnije vremenom preuređivali namenski za potrebe škole", objašnjava Laban.
"Mi školujemo slepe i slabovide učenike, ali i sve one koji imaju neku smetnju. Bavimo se i ranom intervencijom, kućnom nastavom, obrazovanjem odraslih, a postoji i mogućnost vanrednog obrazovanja, prekvalifikacije i dokvalifikacije i specijalnih programa," kaže naša sagovornica i dodaje:
"Drugačije nego u ostalim škola jeste što slepi učenici pišu brajevo pismo, a slabovidi učenici uvećani crni tisak. U okviru naše škole imamo srednju školu. Tačnije, jednogodišnje osposobljenje za rad, još ove školske godine. Imamo na drugom stepenu pakere. Na četvrtom stepenu Pravno birotehničku školu, pravne tehničare i PTT školu, PTT tehničare. Takođe, imamo i peti stepen, poslovne sekretare, kao i kućnu nastavu, koju izvodimo u Zvečanoskoj ulici i osnovno obrazovanje odraslih, proširenu delatnost, likovnu, keramičku i tkačku radionicu. Imamo i svoj resurni centar u kome vršimo štampanje knjiga na brajevom pismu i uvećanom crnom tisku. Takođe, tu je i naš internat u kom su smešteni učenici, koji su iz cele Srbije i Republike Srpske. Tu je i istureno odeljenje muzičke škole u našoj školi, kao i tri školska autobusa koji kruže po celom Beogradui prevoze naše učenike od njihovih domova do naše škole i obrnuto", navodi Laban i dadaje da je sve moguće ako dovoljno želite.
"Ako imate volju, želju i ako ste ambiciozni sve se može postići. Učenicu su divni i zadovoljstvo je raditi sa njima. Zajedno, moje kolege i ja, smišljamo ideje i unapređujemo rad škole", objašnjava ona.
S obzirom da smo iz razgovora sa đacima saznali da direktorku Radimilu naprosto obožavaju, upitali smo i nju kakav odnos ima sa učenicima, jer su nam rekli da joj iz milošte i tepaju.
"Sa đacima imam odličan odnos, pa javljaju mi se sa "Rado, zdravo". Mi smo zapravo jedna velika porodica."
U školi Veljko Ramadanović, bez predškolaca i pripremnih predškolaca ima ukupno 138 đaka osnovne i srednje škole.
Ovim putem želimo da pozdravimo naše nove drugare iz škole za učenike oštećenog vida i da im se zahvalimo na gostoprimstvu.
