Odlazak velikana: Preminuo nobelovac Gabrijel Garsija Markes

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost, kolumbijski pisac Gabrijel Garsija Markes, preminuo je juče u 88. godini u Meksiko Sitiju u svom domu, izvestili su meksički i kolumbijski mediji.

Slavni čileanski pesnik Pablo Neruda, kada je saznao 1972. da je dobio Nobelovu nagradu, rekao da je da bi to veliko priznanje trebalo da pripadne Markesu. To se konačno dogodilo 1982. kada je Markes postao prvi Kolumbijac kome je pripalo to najviše književno priznanje i četvrti nobelovac iz Latinske Amerike.

Iako je u Bogoti dobio stipendiju kao talentovani mladić da pohađa jezuitsku gimnaziju, a zatim je prema želji roditelja upisao studije prava, ubrzo se počeo baviti novinarstvom i to ga je odvelo prvo u Meksiko, a zatim u Evropu. Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije.

Svojim romanima i zapaženim radom na filmu kao scenarista, najviše je doprineo da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti. Njegov najpoznatiji roman "Sto godina samoće", koji je prodat u više od 30 miliona primeraka, inspirisan je Markesovim rodnim gradom koji je nazvao Makondo.

U njemu je opisao život izolovanog južnoameričkog mesta u kome se neobični događaji prihvataju kao sasvim obični. Prvo izdanje se pojavilo juna 1967. i prve sedmice je prvi tiraž od 8.000 primeraka bio prodat. Delo je prevedeno na desetine stranih jezika, osvojilo je više nagrada, a Neruda ga je proglasio da je to "Don Kihot" našeg vremena.

Slede romani među kojima su najpoznatiji "Jesen patrijarha" (1975), "Hronika najavljene smrti" (1981), "Ljubav u doba kolere" (1985), "Sećanja na moje tužne kurve" (2004). Iza Markesa ostaje impresivna filmografija, pošto je uglavnom lično adaptirao svoje romane za film, osvajajući nagrade na festivalima, ali i prznanja kao što je američki "Zlatni globus" ili "Goja" (španski Oskar). Na pitanja da li je komunista, Markes je uvek odgovarao da ne pripada ni jednoj partiji, ali nije krio da je po opredeljenju levičar i da smatra da je za Latinsku Ameriku najprimerenije socijalističko društveno uređenje. Posle pobede Kubanske revolucije otišao je da se upozna sa Fidelom Kastrom, ali nije prihvatio da se nastani na Kubi, već mu je stalni dom bio u Meksiko Sitiju sa suprugom, koju je upoznao još kao 13. godišnju devojčicu, a venčali su se posle desetak goidna. Iz tog jedinog braka ima dva sina.

Čuveni kolumbijski pisac preminuo je u 88. godini a dela Sto godina samoće, Jesen patrijarha, Nronika najavljene smrti i Ljubav u doba kolere samo su neka po kojima ćemo ga uvek pamtiti