PRAZNIK

Ovako se slavi Vidovdan: Dan kada se dešavaju čuda i otkriva budućnost!

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici 28. juna svake godine obeležavaju Vidovdan

Vesti 28.06.2020. - 10:21h Autor: Stil.kurir.rs
Foto: Shuterstock

Svake godine 28. juna, pravoslavna crkva i njeni vernici proslavljaju Vidovdan, najpoznatiji kao datum Kosovske bitke i praznik svetog mučenika Vida i srpskog cara Lazara Hrebeljanovića.

 

Car Lazar rođen je 1329. godine u Prilepu. Još kao dete bio je blage naravi, oštrouman i dobrodušan. Vaspitavan je u hrišćanskoj veri i uvek je bio pobožan.

 

Još za vreme vladavine cara Dušana, postao je slavan i uvažavan na dvoru, i to od svih, pre svega zbog svoje čestitosti, viteštva i pobožnosti. Oženio se carevom rođakom Milicom, ćerkom kneza Vratka, koja je bila potomak loze Nemanjića. Godine 1353 proglašen je za kneza.

 

Jedna od najvećih briga kneza Lazara bila je kako da pomiri Srpsku i Carigradsku Patrijaršiju. Kao izaslanika Carigradskom patrijarhu poslao je monaha Neaniju, da ga zamoli da sa Srba skine prokletstvo (anatemu), što je i učinjeno.

 

Knez Lazar borio se protiv Turske najezde i stradao u bici na Kosovom Polju 1389. godine.

 

Njegovo telo preneto je i sahranjeno u njegovoj zadužbini, manastiru Ravanici kod Ćuprije, a zatim preneto u Ravanicu (Sremsku), odakle je 1942. godine preneto u Sabornu Crkvu u Beogradu.

Za vreme svog života obnovio je manastir Hilandar i Gornjak, podigao manastir Ravanicu i Lazaricu i mnoge druge crkve i manastire.

 

Sada se njegove svete i čudotvorne mošti ponovo nalaze u manastiru Ravanica kod Ćuprije, gde se dešavaju mnoga čudesa i isceljenja bolesnih i ubogih. Svima onima koji mu se sa iskrenom molitvom obrate on pomaže, a mnogi vernici tvrde da je molitva upućena Svetom knezu Lazaru na Vidovdan uvek uslišena.

 

Zbog toga što se najvažniji događaj u srpskoj istoriji u minulih šest vekova, Kosovski boj, odigrao na Vidovdan 1389. godine, prepliću se istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja, pa se kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida.Vid je smatran vrhovnim božanstvom, "Bogom nad bogovima", a svi drugi bogovi tek polubogovima. Verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji "otvara oči".

 

Samo ime ovog svetitelja, Vid, odredilo je najvećim delom i prirodu rituala koji su izvođeni na njemu posvećen dan. Bilo je, na primer, veoma važno šta će se toga dana videti. Ono što bi čovek tada video, u tome bi, po opštem uverenju, kasnije imao uspeha.

 

U selima pod Fruškom gorom, na primer, na praznik izjutra seljaci su se umivali rosom i pri tome govorili: "Oj Vidove, Vidovdan, što ja očima video, to ja rukama stvorio."

 

Sličan običaj zabeležen je i kod Banatskih Hera. Tamo su majke na Vidovdan dovodile svoje kćerke do plota, a ove bi se obraćale svecu: "Vido, Vidovdane, što god očima vidim, sve da znam raditi." U nekim su pak krajevima iznosili na videlo svoje tapije i obligacije, u drugim su vadili novac iz kase i brojali ga. Bilo je mnogo postupaka te vrste.

Na Vidovdan se mogla videti i budućnost. Toga dana se mnogo gatalo i proricalo. Kao i u nekim drugim prilikama, činile su to najčešće devojke nadajući se da će videti budućeg izabranika. Navešću ovde dva primera te vrste. U Bosanskoj krajini devojke su uoči Vidovdana brale crveno cveće vid, kao i modru vidu. Ubrano cveće pred spavanje su stavljale pod jastuk i govorile: "O moj Vide, viđeni, o moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dođi večeras, u prvi sanak na sastanak."

 

Verovale su da će se to i dogoditi, da će im budući muž doći u san. U okolini Vlasenice devojke su uoči praznika brale vidovu travu i pripremale još ponešto. Nalivale su vodu u lonac koji je kupljen bez pogađanja, zatim uzimale malo hleba i soli, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju bi prebacile preko lonca. Po završenim pripremama, devojka bi pre spavanja rekla: "Sveti Vide i vidova travo, otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko, evo mu detelina od četiri krila, neka k meni doleti; ako je gladan, evo mu soli i hljeba, neka se najede; ako je žedan, evo mu vode, neka se napije; ako ne može preko vode preći, evo mu ćuprije (misli na tkanicu), neka pređe."

 

Veza Vidovdana s vidom manifestovala se i u narodnoj medicini. Uoči praznika ili pak na praznik izjutra brali su travu zvanu vidovčica, često je stavljali u vodu i njome se umivali. Činili su to zato da preko godine ne bi bolovali od očiju. Ponegde su nak vidovčicu čuvali i koristili onda kada bi im oči obolele.

 

I najvažnije - ne zaboravite da danas odete u crkvu i pomolite se Bogu, Svetom caru Lazaru i Svetom Vidu.

 

(stil.kurir.rs)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...