Prvi put sam otišla kod psihoterapeuta sa jasnom namerom da se bavim svojim raskidom. Verovala sam da će to biti centralna tema mog rada sa njim i da će mi dati potvrdu "ti si bila sve u pravu, a druga strana je grešila", da ćemo analizirati odnos, tražiti krivicu, možda strategije za oporavak. Umesto toga, suočila sam se s mnogo dubljom i bolnijom istinom – sve je krenulo još od najranijih godina kad sam morala sve da "zaslužim".
Terapeut mi je rekao: „Ne plašite se raskida, vi se zapravo plašite da ostanete sami.“ Zatim je dodao da koren tog straha leži u porukama koje sam godinama nesvesno primala od svojih roditelja – uvek moraš bolje, više, nisi još dovoljno dobra. U tim očekivanjima nije bilo prostora za grešku, a još manje za osećaj bezuslovne vrednosti.
Naučena sam da svoju vrednost merim kroz postignuća, a taj obrazac sam nesvesno prenela i na emotivne i poslovne odnose. Za mene je to bio jedan strašan uvid. Psihoterapija me je naterala da se spustim u najdublje i najemotivnije delove svoga bića. I iskreno, nije bilo lako. Nije lako suočiti se sa činjenicom da su ti divni roditelji koji su sve od sebe dali da od vas naprave najbolje produkte, zapravo nesvesno pravili velike greške.
Vremenom su se razvijali različiti strahovi. Nisu mi bili poznati i nisam znala šta ću sa njima. Znala sam da je najgluplji potez da za to okrivim ljude koji su mi dali život i vaspitanje. Bilo je vreme da preuzmem život u svoje ruke.
Tako je strah od neuspeha postao strah od raskida. A onda se strah od raskida pretvorio na rad na sebi. I umesto da tugujem za bivšom vezom, počela sam da tugujem za sobom – onom sobom koja je godinama verovala da mora da bude "dobra i dovoljna" da bi bila voljena.
Shvatila sam da sam celog života bila u nekoj trci – trci da zaslužim, da budem voljena, da sve postignem, da budem dobra, da se dokažem, da svi kažu - vidi je, pa ona vredi!
Raskid je bio samo poslednji okidač, površina koja se slomila u paramparčad, ali ono što se krilo ispod bilo je mnogo složenije i dublje.
U detinjstvu sam naučila da ljubav dolazi uz uslov – kada si najbolja, kada si poslušna, kada ne praviš probleme, kad dobiješ dobru ocenu - e tad zaslužuješ ono što želiš. Nikada mi to niko nije izgovorio direktno, ali su dela bila glasnija od reči. Svaki uspeh je bio norma, svaki neuspeh – neprihvatljivi poraz i za mene i za roditelje.
Taj osećaj nedovoljnosti pratio me kao senka. U vezama sam bila ona koja se trudi više, koja prašta više, koja prva prekine tišinu, koja se izvini i kada nije kriva. Uvek sam se plašila da ću biti ostavljena ako ne budem „dovoljna“ – dovoljno lepa, zanimljiva, pametna, emocionalno stabilna. I onda, kada bi se veza ipak završila, doživljavala sam to kao potvrdu najdubljeg unutrašnjeg uverenja: pa ja ovu ljubav nisam ni zaslužila, nisam joj bila dovoljna.
Terapeut mi je pomogao da razumem da to nisu istine, već uverenja – naučena, nesvesna, i samim tim – promenljiva.
Počela sam da se preispitujem, ne iz potrebe da se okrivim, već da se razumem.
Zašto biram ljude koji mi potvrđuju osećaj nedovoljnosti?
Zašto ostajem u odnosima koji me iscrpljuju?
Zašto mi je tako teško da budem sama?
Odgovori nisu došli preko noći.
Bio je to dug i bolan proces, ali naposletku uspešan. Bilo je dana kada sam izlazila sa terapije toliko umorna da sam jedva uspevala vrata da potrefim. Ali istovremeno, osećala sam kako se nešto menja, kako spada teret koji mi je godinama lomio leđa, a ja ga trpela, nesvesna da ga nosim.
Počela sam da pravim razliku između onoga što jesam i onoga što su me naučili da moram da budem.
Stekla sam uverenje da više ne moram ništa da "zaslužim" i da sam dovoljna baš ovakva kakva jesam, samo zato što postojim.
Počela sam da verujem da mogu da budem voljena i kada nisam savršena. Da je ranjivost deo moje snage, ne slabost. Da roditeljima treba sve oprostiti jer su radili najbolje što su umeli. Da sebe treba bezuslovno voleti, sada i odmah. Prigrliti svoje telo i sa 4 kilograma viška, oprostiti sebi i kad drugi to ne mogu. Počela sam da prihvatam da je greška deo ljudske prirode, a ne dokaz naše nedovoljnosti.
Ne mogu da kažem da se više ne plašim raskida, gubitaka, samoće. Ali sada taj strah ne upravlja mojim životom. Umem da ga prepoznam, da ga prihvatim, da razgovaram sa sobom kao sa nekim kome je potrebna nežnost, a ne kritika.
Naučila sam da ljubav ne treba da se zasluži.
Ona se daje. A najpre, sebi.
