Mama i tata su često na leto vodili sina kod bake.
Kada je odrastao, rekao je roditeljima: "Već sam veliki, zašto se ponašate prema meni kao da sam mali? Mogu i sam da posetim svoju baku!"
Nakon diskusije, roditelji su se složili. Svi stoje na peronu, roditelji mu daju smernice i savete, a sin stalno ponavlja:
"Da, znam, znam, već 100 puta ste mi to rekli..."
"Sine, ako se osetiš loše ili uplašeno, ovo je za tebe," reče otac stavljajući dečaku nešto u džep.
Dečak sede u kupe, voz krenu i on odsutno poče da gleda u predele koji su promicali. A svuda unaokolo, stranci se guraju, galame, ulaze, izlaze, kondukter mu je sa negodovanjem dao primedbu, neko ga je prekorio i odjednom dečak postade nemiran...
Seti se da je sam u vozu i da sada pored njega nisu mama i tata, pa se uplaši i poče da guta suze. A onda se seti da mu je otac nešto stavio u džep.
Dečak nađe presavijeno parče papira i pročita: "Sine, ja sam u susednom vagonu."
Tako je i u životu - decu moramo pustiti, verujući im, ali uvek moramo biti u susednom vagonu da se deca ne bi plašila. Moramo biti blizu – dok smo živi!
