„Kod dece je važno razlikovati spontanu od reaktivne agresije i ne kažnjavati svaku dečju agresiju, pogrešno verujući da je ona smišljena. Najraniji oblik “agresije” jeste detinje vikanje kao posledica fizičkog odvajanja od majke i prvog kontakta sa vazduhom, kao i detetove zavisnosti od okoline. Ako prvi agresivni apel odojčeta ne nađe odgovor u spoljašnjem svetu ili dobije pogrešan odgovor (odnosno, ako ostavljate dete da samo otplače, prim.ur.), može da se razvije “primarno šizoidna agresija” koja kasnije stvara razne kriminalne tipove, sa destruktivnim težnjama, bez stida i osećanja krivice, ili vodi vegetativnom samorazaranju i smrti.
Dalji razvoj agresije nastaje sa pojavom prvih zuba, dakle sa mogućnošću ujedanja. Negativno držanje majke u toj fazi može da dovede do povraćanja deteta ili drugih smetnji pri gutanju. Dobar deo oralne agresije je potpuno normalan, čak i kada dete hoće majku iz ljubavi da “pojede”, što odgovara njegovoj želji za potpunim posedovanjem majke. Agresija je ovde motor za razvoj Ja. Ako dete u toj fazi ne doživi dokaze pouzdane ljubavi majke, može da nastane neurotična i destruktivna agresija u obliku zavisti, požude, želje za preteranim posedovanjem, ali i očajanja i mržnje prema sebi.
Da još pomenemo samo prirodnu agresiju deteta u fazi navikavanja na čistoću i greške roditelja u ovom dobu koje mogu da dovedu do produženog noćnog mokrenja, noćnog straha ili drugih oblika detetovog prkosa, ovoga puta sve kao reakcija na agresiju roditelja. Svim roditeljima sa više dece poznata je isto tako i agresija deteta prema braći i sestrama. I ova agresija zbog loših postupaka roditelja može se vremenom pretvoriti u neprestano osećanje zavisnosti, bolesnog rivalstva i borbe za povlašćenim položajem. Neiživljena i na ovaj način izvitoperena agresija deteta postepeno postaje jedna od stalnih crta buduće odrasle ličnosti koja onda prenosi svoja loša iskustva iz roditeljskog doma na novu okolinu, školu, radno mesto, bračnog druga i svoju porodicu. Tako se krug agresije zatvara i u jednom trenutku imamo posla sa bolesnim društvom.
I seksualni nagon i agresija ugrađeni su u sam stožer naše ličnosti. Najpre od veštine i mudrosti roditelja, a kasnije od društva zavisi kakav će razvoj da otpočnu ova dva nagona. Čovek može postati stvaralac koji će obogatiti svoj život i život svoje okoline, ali i neurotik, bolesno plašljiv ili bolesno destruktivan (i samodestruktivan) koji će osiromašiti i uništiti i svoj život i život svoje okoline.”
