Stravičan TikTok "izazov" kojem su izložena naša deca odneo je i drugu žrtvu u Srbiji. Naime, dečak koji se obesio u stanu u Rakovici, žrtva je "izazova onesvešćivanja" koji je pokrenut na pomenutoj društvenoj mreži.
Ova teška vest s razlogom je uterala "strah u kosti" svim roditeljima u Srbiji. Zamislite samo agoniju tih roditelja koji su to popodne devetogodišnjeg dečaka ostavili samog u stanu, a zatekli ga obešenog! Zamislite samo stepen krivice! Verovatno milion pitanja prolazi kroz njihovu glavu: zašto smo mu kupili telefon? Zašto smo mu dozvolili pristup društvenim mrežama?
Ista pitanja more i onu decu koja su postala žrtve pedofila, a sve je počelo kontaktom preko telefona...
Šta se dešava sa detetom kojem roditelji kupe telefon, pre par godina pričao je doktor Ranko Rajović, najveći stručnjak u regiji za pitanja odgoja deteta.
Njegov sistem učenja NTC podstiče zdrav razoj mozga kod dece, podržava potencijale deteta, a dečije igre smatra ključnim faktorom za razvoj inteligencije.
Zašto deca više ne mogu bez mobilnog telefona?
Ja jesam za modernu tehnologiju, ali ako znamo šta tehnologija radi našem detetu, treba da se zamislimo. Roditelji znaju – dete kad dobije mobilni telefon bez njega više ne može da živi. To je zato što mozak kao organ za preživljavanje mora da uči da bi preživeo. Svaki put kad mozak nešto novo nauči, luči hormone sreće –endorfine. To je biološka nagrada kad nešto savladamo. Kad dete prohoda svojih prvih par koraka u životu, ono je tada puno tih hormona sreće. Kad protrči, nauči da pliva, nauči da vozi bicikl… svaki put kad nešto novo nauči, stižu hormoni sreće. Velika količina sreće javlja se kada dete krene u školu. Radili su testiranja, taj veliki endorfin dobije se pet-šest puta u životu. Mali endorfin dobije se jednom dnevno ili u dva dana.
NE PROPUSTITE
Međutim dete kada dobije telefon dešava se sledeće: kada pređe jedan nivo igrice dobije endorfin, drugi nivo – ponovo endorfin, treći nivo – endorfin, i tako dalje… Za deset minuta, deset puta se javi hormon sreće, što nije fiziološki. I onda mama zove na večeru, a dete kaže – čekaj još malo. Ili kaže da nije gladno.
Endorfinski receptorski su kao morfijumski receptori – dete kao da se drogira. Roditelji toga nisu svesni.
Moj je savet: nemojte im kupovati mobilne telefone, a ako ste već kupili, napravite granicu – pola sata.
Ali po iskustvu roditelja, dete traži načine kako da to zloupotrebi. Odu u toalet, zaključaju se i petnaest minuta igraju. Neka deca se noću bude da bi igrala dok roditelji spavaju, zato ujutro ne mogu da ustanu i idu u školu. Igraju po dva-tri sata dnevno i ne mogu da se reše telefona.
Kada im stotine informacija u toku dana stižu u mozak, taj mozak treperi. A onda neko očekuje da će dete da uči i čita knjige. Neće. Tako nastaje problem.
Moramo da se borimo za našu decu, jer drugu decu nemamo. Problem je da je svaka nova generacija malo slabija. Motorički su lošija, slabija im je pažnja i koncentracija, ne mogu da pišu, ne mogu da uče. Pitanje šta će biti za deset godina ako ne budemo ništa promenili. Kakva će biti naša deca kad odrastu i kad se bude od njih očekivalo da budu ekonomski produktivna? Moramo da spremamo decu za budućnost.
Imamo podatke da su naša deca među poslednjim u Evropi, a Evropa ionako kasni za istočnom Azijom. Mi moramo pod hitno da krenemo u promene.
