"Sram te bilo, opet si se upiškio u gaće!", "Pi, kako te nije sramota, vidiš kako tvoj drugar taj-i-taj sluša mamu, a ti ništa ne slušaš!", "Kako te nije sramota, vidiš da seka uopšte nema pelenu, a ti si veći i još nosiš pelenu!".
Još ako je pred drugim ljudima, pa to je onda "pun pogodak"!
Naravno, ovi roditelji misle da će ovakvim načinom komunikacije naterati dete da, zbog stida koji oseća, više ne radi takve stvari. Da će ga tako naučiti šta je sramota, pa da to više ne radi. I možda i hoće. Ali, nije valjda to jedini cilj? Kad osećaju da roditelji nisu zadovoljni njihovim ponašanjem, deca se trude da to promene, ali ako kao metod koristite posramljivanje, to će ostaviti mnoge druge, loše posledice po dete. Taj osećaj manje vrednosti u odnosu na drugara može se trajno usaditi, pa će dete uvek imati osećaj da je onaj neko drugi bolji, pametniji, lepši od njega.
Razvoj slike o sebi
Slika koju imamo o sebi – o svojim sposobnostima, prirodi, kvalitetima i ponašanju formira se u našim najranijim danima, na osnovu onoga što o sebi čujemo od naših najbližih – roditelja, baba, deda, vaspitača. Pa zato, ako stalno dobijamo informaciju da smo nevaljali, bezobrazni, smotani, da se ponašamo kao bebe, to je upravo ono što ćemo misliti o sebi. Ali, to NIJE motiv da se popravimo i budemo bolji. Baš naprotiv, deca se ponašaju na bazi slike koju su stvorili o sebi. Dete koje veruje da je loše, ispoljiće baš takvo ponašanje, provocirajući roditelja da mu opet kaže da je loše. Začarani krug.
Jednostavno rešenje
Roditelji imaju naviku da posmatraju ponašanje, a ne samo dete i da, samim tim, tretiraju ponašanje umesto ljudskog bića koje stoji iza tog ponašanja. To je tanak led – kad tretiramo ponašanje, zaboravljajući da je iza njega dete, sa svojim emocijama i razmišljanjem, lako ćemo posegnuti za metodom posramljivanja. S druge strane, kad se potrudimo da tretiramo osobu koja stoji iza određenog ponašanja, lakše ćemo se fokusirati, disciplinovati dete bez posramljivanja. Ovo je svakako zdraviji pristup, ali zahteva više truda i razmišljanja.
Posramljivanje je linija manjeg otpora – trenutno daje rezultat, a ostavlja posledice koje se ne mogu odmah sagledati, navodeći time roditelje da pomisle da su postigli nešto dobro.
Zamislite, recimo, da set otputovali u stranu zemlju da radite i učenje jezika vam teško ide. Kolege na poslu vam se konstantno smeju, grde vas i postiđuju jer ne možete nikako da naučite. Potpuno je isto kada vi to radite svom detetu jer, recimo, nikako da nauči da piški u nošu.
Kao ni odrasli, ni deca ne žele da neko ide za njima i postiđuje ih zbog njihovih postupaka. Deci je potreban roditelj koji će ih disciplinovati i naučiti, a ne postideti zbog nečega što ne zna ili ne razume.
(Stil.kurir.rs/Zelenaučionica)
Posramljivanje je jedan od najstarijih alata kojim se roditelji koriste kad žele da disciplinuju svoju decu
