Priznanje

Kako me je školska tetkica ubacila na fakultet: Istina je, majke mi!

Svaki dan me sretala na hodniku i pitala jesam li se upisao na fakultet
Porodica 05.04.2017. - 11:55h
Foto: Thinkstock

Ovo je priča koju ispričam svakom ko me pita kako sam upisao fakultet kao što je Prinston. Bilo je to 2003. godine.

 

U našoj gimnaziji imali smo dosta tetkica (onih koje paze da u hodnicima bude mir i red), većinom starijih žena u penziji koje nisu želele mirne penzionerske dane, već posao koji nije pretežak, a pruža im priliku da prekrate usamljenost i osećaju se korisno. Sve su one u principu ljubazne, ali naleti poneka namrgođena koja je rešila da zavodi red i disciplinu.

 

Ipak, jedna se posebno izdvajala. Zvala se Rouz i bila je najsimpatičnija i najdruželjubivija od svih. Uvek bi tokom ručka malo ćaskala s mojim društvom i sa mnom, brinući da ne upadamo u neke tinejdžerske probleme i da ne zapostavljamo učenje. Sve u svemu, jedna fina žena koja je, valjda, znala da smo dobra deca i brinula da to tako i ostane. Nismo znali ništa o njoj, ali nam je zbog svega ovoga bila baš draga.

 

Te 2003. godine, završavao sam srednju školu i prijavio se, između ostalog, na Prinston. Nekih nedelju dana pre nego što sam očekivao da stigne odgovor, Rouz me je svakog dana pitala: "Ima li nešto novo? Jesi li primljen?"

 

Svakog dana, bez izuzetka. Malo mi je to već dosadilo, pored sve napetosti oko upisa, nije mi trebalo da me neko svakodnevno zapitkuje, pa sam joj rekao: "Rouz, čim saznam, odmah ću Vam reći.”

 

Ono što te selo naučilo, neće ni škola ni grad: Ovako smo odrastali u prirodi!

Jednog popodneva te nedelje došao sam kući ranije jer sam završio sve obaveze i pokupio poštu iz sandučeta. Tu je bilo i veliko pismo iz Prinstona. Ne znam ni sam kako sam ga otvorio, ali je delovalo da traje čitavu večnost. Prva reči koju sam pročitao bila je: "Čestitamo!"

 

Normalno, bio sam toliko uzbuđen da sam istog sekunda krenuo nazad u školu da kažem svima. Naleteo sam u toku časa, pa u hodnicima nije bilo nikog, osim, naravno, Rouz.

 

"Rouz! Primljen sam!"

 

"Znam! Nemaš pojma koliko sam srećna zbog tebe!"

 

"Ha? Kako to mislite, znate?"

 

"Jedva sam ovih nekoliko dana izdržala da ti ne kažem, ali znam još od prošle nedelje. Zato sam te zapitkivala svakog dana."

 

Ne razumem. Otkud bi tetkica mogla da sazna da sam primljen na faultet pre mene?!

 

Pa, ispostavilo se da je Rouz, pre nego što je počela da radi u našoj školi, bila asistent jednog uticajnog biznismena koji je studirao na Prinstonu i bio i dalje uključen u dešavanja na Univerzitetu i veoma uticajan.

 

Kad je saznala da sam se i ja prijavio, pozvala ga je. Onda je on obavio nekoliko poziva i javio joj da sam primljen, kako kaže, svojom zaslugom, bez njegovog uticaja. Nikad nisam saznao da li je to zaista tako, iako me je Rouz ubeđivala da jeste.

 

Bilo kako bilo, kada me pitaju kako sam upao na Prinston, ja samo kažem da me je ubacila školska tetkica.

 

Moja poenta je – deco, budite fini prema tetkicama. One će vam srediti upis na fakultet.

 

Vaspitajte stvarno dobro dete: Posle ovoga, bićete sigurni da ste stvorili čoveka!

Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...