Iskustva

Ruski par sa petnaestoro dece: Evo kako izlazimo na kraj sa svima njima!

Nismo pristalice fizičkog kažnjavanja, trudimo se da na decu utičemo rečima. Možemo da ih lišimo nekog zadovoljstva, na primer, da im izvesno vreme zabranimo da se igraju na kompjuteru
Porodica 28.01.2016. - 21:43h Autor: detinjarije.com
Foto: Shutterstock

Oleg i Galina Černjakov imaju petnaestoro dece. U braku su pune 32 godine. Oleg je privatni preduzetnik dok je Galina instruktor medicinske fiskulture. Najstariji sin Igor ima 31 godinu, oženjen je i ima troje dece, dok njihov najmlađi sin Oleg ima 3 godine.

 

Oleg Viktorovič:

 

"Galina i ja smo se upoznali kad sam imao 18 godina. Ugledao sam je, nešto me je probolo u srcu i pomislio sam: "Kad bih imao takvu ženu." Posle smo se bolje upoznali, video sam kako dobro kuva i koliko je brižna. Prava devojka: i lepotica, i sve zna da radi!

 

Glavna stvar koju smo shvatili u godinama koje smo proveli zajedno jeste međusobno razumevanje. Razumemo se skoro bez reči. To je postalo moguće zahvaljujući rađanju dece, jer teškoće zbližavaju ljude, a bilo nam je teško. Deca su sve jedno drugom do uveta, to je vrlo naporno. U jednom trenutku sam čak morao da napustim posao na kojem sam dobro zarađivao i da pređem na drugi kako bih više vremena provodio kod kuće i pomagao ženi.

 

Galina je sama rekla: "Nije nam potrebno toliko para, deci je potreban otac." Izašao sam joj u susret, jer je to važno u porodičnim odnosima: kad je jednom teško, drugo pritiče u pomoć. Treba da se pomažemo, bez toga nema porodice.

 

Ruski pedijatar otkrio: Verovatno je ovo razlog zašto vaše dete nije progovorilo na vreme!

 

Treba voleti i razumeti ženu i decu. A za to s njima treba razgovarati: saslušati ih, dati im potrebne informacije. Ako se to radi tako da deca shvate, ona će slušati. A ako nema razgovora, to nije porodica, nego su deca bez oca. Ne smemo da se ograđujemo od svojih bližnjih, jer odgovaramo jedni az druge. Muž i žena su jedno telo.

 

Žena i ja se praktično ne svađamo. U našoj porodici vladaju sloga i ljubav. Ako se pojave neke nesuglasice oko vaspitanja mi se osamimo u sobi, zatvorimo vrata i to rešimo između sebe. Trudimo se da sve vreme imamo na umu to da nas deca gledaju – kako se ponašamo, kao razgovaramo. Ona će postupati isto tako, zato treba sve vreme da se kontrolišemo.

 

Nismo pristalice fizičkog kažnjavanja, trudimo se da na decu utičemo rečima. Možemo da ih lišimo nekog zadovoljstva, na primer, da im izvesno vreme zabranimo da se igraju na kompjuteru. Uglavnom ih kažnjavamo zbog bezobrazluka i zbog reči-parazita koje donose iz škole. To nisu psovke, o psovkama ne može biti ni govora, ali im ne dozvoljavamo da kažu ni "ono, brate". Objašnjavamo im zašto je to loše. I mi smo ljudi koji veruju u Boga, drugi nas gledaju – kako se ponašamo, šta govorimo, i donose zaključke o hrišćanima uopšte. Treba da budemo na nivou, da pružamo primer.

 

Trudimo se da se deca svestrano razvijaju. Još dok je Ljuba išla u vrtić bavila se gimnastikom, išla je na takmičenja, donosila je medalje. Išla je u Školu olimpijskih rezervi. A onda je morala da bira između sporta i muzike i izabrali smo muziku. I Vera se bavila gimnastikom, i ona je osvajala medalje. Dve medalje je osvojio Jelisej – on je trkač. Deca još mole da idu u školu slikanja, svi lepo slikaju, ali ne želimo da ih preopteretimo.

 

Nikad nisam mislio da ću postati otac mnogo dece. U porodici mog tate bilo je 8 dece, ali nisam pokušao ni da zamislim sebe u toj situaciji. Prvo dete mi se rodilo kad sam bio u vojsci. Demobilisao sam se 1985. godine, a 1986. godine nam se rodio Valera. Nismo planirali da rađamo više dece, ali smo 1990-ih godina postali verujući i naš odnos prema deci se promenio. Deca su dar Božiji. I ove poklone smo primali s radošću. Jeste, bilo je teško, ali imam dobar posao i izborili smo se.

 

Nikad nismo težili luksuzu. Za sve što nam je potrebno uvek smo imali dovoljno. Kad god bih saznao da je žena ponovo trudna uvek bih se obradovao. Ona se prvo plašila da mi to kaže, mislila je da ću biti nezadovoljan, ali sam se ja radovao. Stambeno pitanje smo rešili 1998. godine, pre toga smo živeli u zajedničkom stanu, u jednoj sobi. A kad nam se rodilo sedmo dete napisali smo Luškovu i dobili smo dva stana. Sedam godina kasnije dobili smo još dva stana. Sad još gradimo kuću van grada, zato što su se starija deca poženila i poudavala i mlade porodice treba da se odvoje. Glavna stvar za porodicu s mnogo dece je stan.

 

Dve najstarije kćerke su se udale u Australiju – za braću iz porodice s mnogo dece. U toj porodici ima 12 dece, sva su već odrasla, samo dvoje nisu u braku. Naša su mlađa, zato nas očekuje još mnogo svadbi.

 

Staromodno roditeljstvo će vas nasmejati do suza: Više cuge, manje interneta!

 

Stariju decu savetujemo samo onda kad sama to zamole. U njihove porodice se ne mešamo. Jasno je da u mladim porodicama ne protiče sve glatko, potrebno je vreme da se naviknu, ali ako nas pitaju, kažemo im gde je bolje da popuste, a gde da insistiraju. Unuke nam ostavljaju vrlo retko, smatramo da svoju decu treba sami da vaspitavaju. Možemo da pomognemo kad je potrebno – na primer, ako odrasli treba da idu u dom zdravlja ili na ispite mogu da ostave unuke kod nas. A imamo još svoju decu da gajimo.

 

Naši roditelji su prvo bili nezadovoljni, govorili su da je štetno rađati toliku decu. Ali je moja žena rekla: mama, tata, sami ćemo odlučiti. Jednom je bilo dovoljno, više nismo razmatrali ovo pitanje. Inače imamo odlične odnose s roditeljima: tast i ja smo uvek išli zajedno na pecanje, tašta je zlatna, pomagala nam je koliko je mogla. Još uvek svi pomažu, hvala Bogu, svi su živi i zdravi.

 

Imamo Povelju od Luškova, medalju "Za ljubav i vernost", "Roditeljska slava". Kandidovali su nas za orden "Roditeljska slava", sad čekamo da nas pozovu kod predsednika. Naravno, voleli bismo da popričamo s predsednikom.

 

Zahvalni smo prefekturi Severozapadnog okruga Moskve, oni su mnogo toga učinili za porodice s mnogo dece. Dok je prefekt bio V.A. Kozov prvi je od moskovskih prefekata počeo da poklanja porodicama s više dece automobile "gazel". I mi smo tada dobili kola. Uprava nam je pomogla s remontom. S decom smo učestvovali na raznim takmičenjima – kulinarskim i muzičkim. Ali sve je to bilo za vreme Luškova. Kad je došao novi gradonačelnik Komitet za pitanja porodice i omladine pri Vladi Moskve je rasformiran – on se bavio organizacijom raznih manifestacija; mnogo su smanjene olakšice za porodice s više dece. Uvedeno je plaćanje medicinskih usluga (lečenje, zubne proteze itd.). Ali svaka vlast je od Boga, zato ne ropćemo.

 

U školi se prema nama lepo ophode, vidi se da je naša porodica normalna. I mi smo nekad mislili da su porodice s mnogo dece gladne i vašljive, da prose. A onda smo i sami postali porodica s mnogo dece i eto, sve je u redu."

 

Srpski metod vaspitanja dece: To što mi radimo u drugim zemljama je kažnjivo zakonom!

 

Galina Viktorovna:

 

"Ne mogu da kažem da je Oleg bio idealan. Videla sam neke njegove mane, ali je sve ove mane pokrilo osećanje ljubavi. Žena je spremna da sve oprosti voljenom čoveku.

 

Oleg je vrlo brižan. Trudi se da svega imamo dovoljno. Čak je pažljiviji od mene: za njega je važno da nešto pita decu, da ih nazove, da ih prekontroliše. Pažnja uopšte igra veliku ulogu u porodici. Žena treba da zapaža ono što ima veze s mužem – s njegovim zdravljem i potrebama. Treba na vreme da oseti da mu je potrebna i da bude pored njega.

 

Imamo 15 dece, ali smo uvek sve sami radili, nismo uzimali pomoćnike. Ako je u porodici sve pravilno raspoređeno, sve će biti u redu. Svako treba da zna svoje obaveze u kući i da ih ispunjava.

 

Jednostavno, treba svima objasniti da drugačije nećemo preživeti, da ništa nećemo uspeti. Najteže je kad deca krenu u prvi razred. Prvaci su još uvek vrlo rasejani, s njima obavezno treba raditi domaći, proveravati im tašnu i t.sl. Sami još uvek ne mogu da se prilagode novim okolnostima. A imamo još i decu koja idu u vrtić, njih takođe treba spremiti ujutru, nahraniti, odvesti u vrtić…

 

I starije devojčice su videle da mi je teško, da mama ne može sve da stigne i počinjale su da pomažu: da same oblače mlađe, da proveravaju prvacima tašne, da rade s njima domaći. One pomažu dobrovoljno, ne molim ih za to. Uopšte, sva moja deca su vrlo svesna: primećivali su da mi je teško, posebno kad bi se rodila beba. Ako vide da dojim idu u kuhinju i sami nešto spreme. Ne znam kako se to postiže. Naravno, treba objašnjavati, ali znam porodice u kojima roditelji objašnjavaju, a decu svejedno treba terati. Ne mislim da to zavisi od vaspitanja. Mnogo se daje po molitvi roditelja.

 

Da bi se deca pored škole bavila još nečim dodatnim, jedno od roditelja treba to jako da želi. Zato što se neke stvari od prvog do trećeg razreda postižu samo zahvaljujući naporima roditelja. Mislim da su mnoge pobede moje dece – pobede mog muža. Tata je veoma želeo da treniraju, da učestvuju u takmičenjima, na konkursima, vozio ih je, navijao je za njih.

 

Hvalila sam svoju decu samo onda kada su to zaslužila: Evo šta je na kraju bilo!

 

Dešava se da deca počnu da izvoljevaju: neću da se bavim muzikom, ispišite me iz muzičke škole. Moramo da ih nagovaramo. Najstarija kćerka nam sad piše: toliko sam vam zahvalna što ste me zadržali u muzičkoj školi. Muž i ja smo se tada veoma sekirali zbog toga što je teramo da se bavi muzikom, kao da je primoravamo, a često je u pitanju samo hir. Dešava se da kod dece nastupe trenuci lenjosti, mrzi ih da rade i tad roditelji treba da ih pohvale, da ih nagovore. Deca će to kasnije ceniti. Naravno, ima raznih situacija, ali naša poštuju.

 

Deca ne treba da zaklanjaju supružnicima jedno drugo. Za muža i ženu je veoma važno da ponekad ostanu nasamo. Naša deca su već u dobroj meri odrasla, mogu da nas puste na neko vreme – na nekoliko sati, na jedan dan. Jednom nedeljno muž i ja idemo u tursko kupatilo s bazenom – ujutru, kad su deca u vrtiću i u školi. Toliko čekamo taj dan! Naravno, lepo je i s decom u turskom kupatilu, ali s njima ne možeš da se opustiš. A za roditelje s mnogo dece je korisno da se ponekad odmore.

 

Često mi ljudi kažu: "Kako vam polazi za rukom da tako dobro izgledate? Uopšte niste izmučeni." Ali ako voliš decu i muža to ti daje snagu. Lako ti je da voliš one koji te vole. Ako me muž voli, zašto da budem izmučena? Ne patim, na plačem; u porodici svi vide: kad je mami teško, treba joj pomoći.

 

Na našim licima su češće radost i osmeh, zato što pomažemo jedni drugima."

 

Ovako se čeliče deca u Rusiji: Kupaći kostimi i polivanje vodom na -35! (VIDEO)

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...