"Petrovići plaćaju sada ono šta su zgrešili pre 30 godina," rekao je Mirko kad je došao ženi sa slave njegovog prijatelja iz Kumina.
"O čemu ti to trabunjaš?" upitala ga je Stana nesvesna šta je propustila.
"O tome da se Vojin vratio! Čovek je samo ušetao u kuću, kao da 30 godina nije ni postojalo. Ušao, rekao "Pomaže Bog, srećna slava brate" i seo. Baba je zakukala, a snajka se onesvestila. Jadno ono dete nije imalo pojma šta se dešava..."
Noć incesta, strasti i bratovljev sin
Ono što Mirko nije znao, ali je naslućivao - desilo se pre 30 godina, a to nije ni mogao da kaže svojoj Stani. A bolje je što nisu ni znali, jer takve tajne mogu čoveka da opterete, da ga nateraju da polude.
Upravo to se desilo Zoranu.
Imao je brak o kojem se sanja: pored sebe mladu i prelepu ženu koja je rado živela pod istim krovom sa njegovom majkom, ocem i bratom. Slagala se lepo sa svima, bila voljena od svih.
Ali jedno veče, dok se vraćao sa posla gde je radio kao vozač kamiona, zatekao je brata i ženu u krevetu. Bila je to najstrašnija noć u njegovom životu. Od šoka je povratio na pragu kuće, a onda unezveren istrčao u dvorište.
Mislio je ubiće se, ubiće nju, ubiće brata - ali ništa od toga se nije desilo, jer je njegov otac odmah sutradan doneo odluku - Vojin napušta kuću zauvek i ostaje bez porodice i imanja, a Zoran odlučuje da li će snajka ostati ili i ona da ide.
Onako poljuljan Zoran je ćutao, dani su prolazili a žena je ostala pored njega.
Nakon devet meseci dobili su sina Nenada.
Zoran više nikad nije legao u krevet sa ženom, ali nije tražio ni druge. Sina je prihvatio, ali nikad se sa njim nije ponašao toplo. Dete je vaspitavala žena i baba.
Onu noć kada je u krevetu video brata i ženu u Zoranu su sve emocije bile ubijene - od tog momenta on je živeo, ali nije bio živ.
Smrt koja je vratila staru tajnu
Godine su prolazile, dete je raslo, a Zoran je znao da je to Vojinov sin - bio je preslikan njegov brat. Sa ženom nikad nije pričao o toj noći, nije tražio objašnjenje i sa njom je živeo kao sa strankinjom. Radio je mnogo, vozio, a sve pare vraćao u kuću koja se gradila i postajala jedna od najjačih imanja u okruženju.
Njegov otac kod kuće je držao sve konce u rukama: Zoranov novac pametno ulagao, dok je baba džala snajku i unuka pod budnim okom.
A onda je u kuću Petrovića stigla smrt. Otac je jednu noć zaspao i više se nije probudio. Bilo je to očekivano, čovek je bio blizu 90-oj godini - samo se ugasio.
Svi običaji su ispoštovani, deda je sahranjen, a porodica je nastavila dalje tiho. Ovo je bila prva slava nakon dedine smrti. Zoran je po prvi put slavio Đurđevdan kao glava porodice.
Đurđevdan - dan kada su otkrivene porodične tajne
Kuća je bila puna gostiju, toliko da nije bilo ni dodatnih stolica koje bi mogle da se privuku za trpezu u slučaju da dođe neki nezvani gost. A upravo to se desilo. U sred nekog razogovora o tome da li će voćke preživeti hladna jutra, u kuću je ušao Vojin.
Isti, kao da nije ni prošlo 30 godina. Par sedih vlasi svedočilo je o protoku vremena.
"Pomaže Bog rodbino, srećna slava brate," rekao je s vrata glasno i jasno.
Razvogor je utihnuo, svi su pogledali ka vratima, Zoran je stao kao zaleđen, snajka se onesvestila, a baba je počela da kuka: "Joj mene sine moj".
Vojin je prišao majci, zagrlio je i poljubio. Za to vreme Nenad je polivao vodom onesveštenu majku.
"Šta ćeš ti ovde? Opet si došao da uzmeš ono što je moje?"
"Polako brate, prvo treba da utvrdimo šta je tvoje," rekao je Vojin bez uzbuđenja.
Deda je bio mrtav već 40 dana i svi su bili sigurni da je Vojin došao po nasledstvo. Gosti nisu znali za tajnu Petrovića staru 30 godina.
"Nisam ja došao po nasledstvo, došao sam jer više nam razloga da ćutim," rekao je Zoranu.
"Nemoj, sine", preklinjala je baba, ali bilo je kasno.
"Pre 30 godina svi su mislili da sma otišao jer sam se sa bratom posvađao oko zemlje, ali prava istina je daleko gora. Kad se Nenad rodio, snajka je prijavila mene za oca jer je htela da se razvede od Zorana, htela je da ode. Ali, baba joj nije dala. Rekla je da je to sramota, pričaće selo. Jel tako kevo? Pričaće selo... Neka priča, evo sada može da priča koliko želi.
Ja sam 30 godina ćutao i to me je ubijalo. Nemam više koga da se stidim, umro je onaj od koga bih trebalo da zazirem. Želim nazad svoj život, ženu, sina..."
"Ta žena nije tvoja, to dete je 30 godina moje dete," rekao je Zoran besno.
"Ne znam zašto lažeš sebe tolike godine? Zar ti ne bi bilo lakše da si našao drugu ženu, dobio drugo dete?"
Sin bez istine
Rodbina nije znala u koga da gleda, neprijatno je bilo svima pa su počeli da ustaju i da izlaze ostavljajući braću sa njihovom mukom...
Nenad je gledao čas u majku, čas u babu, čas u sliku pokojnog dede na zidu: "Znači… ceo život ste lagali?“
Majka je zaplakala, a baba je rekla: "Neke istine ubiju kuću gore nego rat.“
Nenad je prišao slici čoveka koji ga je odgajio, dugo je ćutao, a onda je pogledao posvađanu braću i rekao: "Ne znam koji od vas dvojice mi je pravi otac, ali znam da je deda jedino to bio i jedino me on nije ostavio tokom svih ovih godina."
Vojin i Zoran su gledali u njega, ali nisu shvatili ništa. Za njih dvojicu nije bio važan otac, nije bio važan ni Nenad, pa ni ta žena koju su obojica u jednom momentu volela - njima je bilo važno jedino ko je od njih dvojice pobedio.
Dva brata su provela život kažnjavajući jedan drugog, a na kraju su obojica izgubila ono jedino što je vredelo — porodicu, a iza njih je ostala samo kuća puna laži i jedan sin bez istine.
