U Barseloni se često može sresti žena koja sedi na pločniku, odmah pored crkve Svetog Filipa Nerija. Ljudi joj ubacuju sitan novac u kartonsku čašu, a retko ko zna da je nekada živela sasvim drugačiji život. Zvala se Ena Martín, imala muža Ernesta i četvoro dece. Nekoć je nosila svilene haljine i ulazila u restoran sa osmehom žene koja veruje da joj se sve može oprostiti. Danas, međutim, život joj je pretvorio taj osmeh u gorak grč.
Život u raskoši i nezadovoljstvo
Ernesto je bio arhitekta — miran, posvećen, gotovo staromodan čovek koji je Enu obožavao. Njihov dom na obodu Barselone bio je ispunjen svetlom i mirisom lavande. Deca su trčala po dvorištu, a svake nedelje porodica je ručala zajedno. Naizgled, sve je bilo savršeno.
Ali Ena je osećala prazninu. U tridesetim je shvatila da joj rutina guši dah, da joj Ernesto, uprkos dobroti, više nije izazov. Upoznala je Alehandra — umetnika sa galerijom u centru grada. Bio je slobodan, strastven i nepredvidiv, sve ono što njen muž nije bio.
„S tobom se osećam kao da ponovo dišem“, šaptala je Alehandru, dok bi mu na ramenu zaboravljala na sve obaveze koje je čekaju kod kuće.
Odlazak bez pozdrava
Jednog popodneva, dok je sunce još grejalo prozore njihove kuće, Ena je spakovala kofer. Na stolu je ostavila samo kratku poruku: „Žao mi je, ali moram pronaći sebe.“
Ernesto je poruku pročitao nekoliko puta, verujući da je sanja. Dugo nije govorio deci gde je majka. Najstarijem sinu, koji je tada imao jedanaest godina, rekao je samo:
„Mama je otišla na put. Vratiće se kad bude spremna.“
Ali Ena se nije vratila. Uselila se kod Alehandra, započela novi život u njegovom ateljeu prepunom boja, muzike i vina. U prvim mesecima, sve je izgledalo kao bajka. Putovali su u Madrid, Sevilju, čak i u Pariz. Ena je govorila prijateljicama:
„Prvi put u životu živim, a ne preživljavam.“
Prvi znaci kazne
Alehandro je, međutim, bio drugačiji nego što je izgledao. Iza njegovog šarma krila se nestabilnost, ljubomora i poroci. Počeo je da pije, da nestaje po nekoliko dana. Ena je najpre pokušavala da opravda sve — verovala je da su to prolazne krize umetnika. Ali jedne večeri, dok su se svađali, rekao joj je rečenicu koja je zauvek promenila tok njenog života:
„Ako si mogla da ostaviš muža i decu, jednog dana ćeš i mene.“
Te reči su je pogodile kao udarac. Prvi put je shvatila da u njegovim očima nikada neće biti žena vredna poverenja. Nedugo potom, Alehandro ju je izbacio iz stana. Nije imala gde da ode.
Pad i povratak istini
Ena se vraćala Ernestoovoj kući, ali vrata joj niko nije otvorio. Deca su je, po njegovoj želji, izbegavala. „Prekasno je“, rekao joj je Ernesto kroz zatvorena vrata, glasom u kojem se mešala tuga i odlučnost.
„Sve si izgubila, Ena. A ja više nemam snage da te spašavam.“
Posle toga, život joj se strmoglavio. Neko vreme je radila u hostelu, kasnije je čistila stanove po predgrađu. Kada je izgubila posao, završila je na ulici. Često je sedela ispred crkve u Barseloni, ne zato što je verovala da će joj neko pomoći, već zato što je tamo, u tišini, mogla da čuje zvuk zvona — isti onaj koji ju je nekada budio u srećnim danima.
Karma i iskupljenje
Ljudi su počeli da pričaju o „ženi sa svetlim očima“ koja se svakog jutra moli na istom mestu. Neki su znali njenu priču i gledali je s mešavinom sažaljenja i divljenja. Nije tražila mnogo, samo da neko pogleda u nju kao u ljudsko biće, ne kao u grešnicu.
Jedne nedelje, Ernesto je prolazio istom ulicom. Zastao je, prepoznao je. Nisu govorili ništa. Ena je samo spustila pogled, a on joj je tiho stavio nekoliko novčanica u ruku. Nije bilo osude u njegovom pogledu — samo tuga i mirenje.
Te večeri Ena je dugo plakala. Ujutro je prvi put posle godina ušla u crkvu i zapalila sveću.
„Ako postoji oproštaj“, šapnula je, „daj mi da ga osetim makar u sebi.“
Kažu da je nekoliko meseci kasnije nestala. Neki tvrde da je otišla u malu zajednicu van Barselone koja pomaže beskućnicima da se vrate životu. Drugi veruju da je umrla.
Ali ljudi koji su je poznavali kažu da je u poslednjim danima delovala mirno, gotovo spokojno — kao da je napokon pronašla ono što je tražila dok je bežala od porodice, ljubavi i sebe same: oproštaj.
Stil / Cadeneser.com
