Džozef i Kerol Veter iz Teksasa bili su običan američki par koji je želeo decu. Dobili su devojčicu i dečaka početkom 70-ih. Sve je izgledalo u redu, ali ubrzo se dogodio događaj koji će potpuno promeniti njihove živote. Njihov sin je umro u sedam meseci starosti. Lekari su otkrili da ima oštećenu timusnu žlezdu. To je predodredilo sposobnost njegovog imunog sistema, te nije adekvatno funkcionisao. Bakterije i virusi koje normalni ljudi lako mogu da podnesu mogu imati razorne posledice po takvu decu. Takva osoba je u suštini nezaštićena od njih.
Lekari su rekli Veterovima da, ako dobiju još jednog dečaka, šanse da oboli od iste bolesti su 50/50. Vredi napomenuti da je čak i tada medicinski napredak bio u stanju da leči ovo stanje. Sve što je bilo potrebno bila je transplantacija koštane srži. Lekari su rekli Veterovima da neće morati ni da traže donora, jer njihovo buduće dete već ima sestru, Ketrin. Uzorci koštane srži mogli su se uzeti od nje. Ovo je bila prva i, zapravo, velika greška lekara, koja će odrediti dalji tok događaja.
Kada je Dejvid Filip rođen 1971. godine u bolnici Svetog Luke u Hjustonu, u Teksasu, stavljen je u sterilni mehur. Mogao je da ga dodirne samo gumenim rukavicama, koje su bile ugrađene u izolator. Uzgred, roditelji bebe su bili katolici. Želeli su da Dejvid bude kršten, što je zahtevalo upotrebu vode. Da bi bili sigurni da je bez klica, odlučili su da je dezinfikuju. Tako je krštenje prošlo glatko.
Problem je nastao kada su lekari shvatili da koštana srž dečakove sestre nije odgovarajuća za njega. Da, mogli su da pronađu nesrodnog donora. Ali šanse za uspeh bile su toliko male da se ispostavilo da je to izuzetno teško sprovesti. Tako je Dejvid odrastao u svojoj izolovanoj sobi, dok su lekari iz celog sveta razmišljali šta dalje da rade. Srećom, vlada je pristala da finansira njegov boravak u „balonu“, predstavljajući sve to kao istraživanje.
Sva hrana i stvari koje je dečak dobijao bile su posebno dezinfikovane
To se odnosilo čak i na vazduh. Uzgred, da bi se održao potreban pritisak, morali su se koristiti prilično glomazni, bučni uređaji. Zbog toga, David nije uvek mogao jasno da čuje druge, a ni oni njega nisu uvek mogli da čuju. Takođe je bilo neophodno uzeti u obzir dečakove potrebe kako je sazrevao. Vremenom je sobi dodata igraonica, i počeo je da dobija igračke. Naravno, one su bile temeljno dezinfikovane kako bi se osiguralo da nemaju bakterije.
Iako je dečak stalno bio pod nadzorom, nije uvek bilo moguće izbeći neprijatne situacije. Jednog dana, pronašao je iglu šprica u svom „mehuru“ koju je medicinski stručnjak zaboravio. Koristio ju je da probuši plastični omotač u kome se nalazio. Tada je David morao da mu objasni svoje osobenosti kako bi razumeo važnost održavanja hermetičkog zaptivanja „mehura“. Da bi mu pomogli da se prilagodi novoj stvarnosti, dodeljen mu je psiholog sa kojim je mogao da razgovara o raznim temama.
Sestra mu je bila najveći oslonac
Veteri su želeli da dečak barem povremeno bude u njihovom domu. Kako je odrastao, lekari su se složili da stvore slično sterilno okruženje. Bilo je važno da neko bude uz njega sve vreme. Ta osoba je postala njegova sestra, Ketrin, sa kojom se veoma zbližio. Stalno su komunicirali i igrali se (koliko god je to bilo moguće kroz zidove „balona“). U roditeljskom domu, dečak je osetio da svet nije ograničen samo na bolnicu u kojoj je rođen.
Stručnjaci su shvatili da je detetu potrebno više prostora za razvoj. Zato su odlučili da naprave posebno svemirsko odelo za Davida, koristeći NASA tehnologiju koja se koristi za podršku astronautima u svemiru. Godine 1977, projekat je završen, a dečak je mogao da se kreće izvan svoje sobe u odelu. Izgledao je kao da je na drugoj planeti. Tako je dete svojim očima videlo mnoge stvari koje je ranije viđalo samo na televiziji. Na primer, kada je prišao slavini, video je odakle dolazi voda. Ovo nam se može činiti običnim, ali zamislite samo kakvo je to otkrovenje bilo za njega!
Početkom osamdesetih godina, mediji su sve više počeli da postavljaju pitanja o tome šta dalje. Stručnjaci su tvrdili da se medicinski napredak stalno razvija i da će se rešenje pronaći pre ili kasnije. Ali neki američki zvaničnici su istakli da je odgajanje deteta skupo. Uzgred, vlada je potrošila oko 1,3 miliona dolara na dečaka. Da, to nije mala suma. S druge strane, naučnici su stekli jedinstveno iskustvo. Godine 1983, lekari su konačno odlučili da izvrše transplantaciju koštane srži od Katarine, jer se do tada stopa uspeha značajno povećala zahvaljujući napretku nauke.
Kobna greška
Operacija je izvršena u oktobru. Uprkos svoj pažnji lekara, napravili su grešku. Katarinina koštana srž sadržala je virus. To je dovelo do komplikacija kod Dejvida nakon operacije. S obzirom na dečakov imuni sistem, lekari su bili praktično nemoćni da bilo šta urade. U februaru 1984. Dejvid je preminuo.
Međunarodna zajednica je dugo raspravljala o preporučljivosti „istraživanja“ koje je efikasno transformisalo ceo dečakov život. Naučnici su uglavnom izražavali pozitivna mišljenja, dok su obični ljudi iznosili etička pitanja. Ali Davidu je data šansa, koju nije mogao u potpunosti da iskoristi zbog tadašnjeg stanja nauke. Uzgred, danas se deci sa ovim stanjem nudi ne samo transplantacija koštane srži već i genska terapija.
Želja koju nije uspeo da ispuni
Dečak je oduvek želeo da proba Koka-kolu. Bilo je to veoma popularno piće u to vreme. Ali nikada nije ispunio svoju želju. Proces sterilizacije je uništio ukus Koka-kole, a lekari nisu mogli tek tako da mu dozvole da je proba.
