Jasmina Kudrić je imala 40 godina, muža i sina sa autizmom. Uprkos velikoj teškoći koju im je priredio život kada su dobili dete sa autizmom, njih troje su imali jedan miran, porodični život. A onda se sve promenilo... Ovo je njena ispovest.
"Marin je voleo da vozi bicikl. To je bio njegov izduvni ventil zbog svih izazova sa kojima smo se susretali odgajajući autistično dete. Ja sam radila, imala sam neki razgovor za posao sa devojkom koja je trebalo da radi kao logoped i jedva sam čekala da dođe kod mene. Marin je tada ranije završio sa poslom i pozvao me na telefon, verovatno da mi kaže da će iskoristiti vreme što je naš sin kod bake da ode da provoza bajs.
Javila sam mu se nervozna rekavši: "Zar ne znaš da sam sada na intervjuu..."
"A, dobro, dobro, izvini, čujemo se kasnije..."
Rekao je i otišao da vozi bicikl.
Ja sam kasnije došla kući, i počela nervozno da čistim stan čekajući da dođe Marin i zameni me, jer ću kao ja otići na jogu koja je meni bila izduvni ventil.
Uvek je jedno od nas čuvalo dete, dok je drugo radilo nešto za sebe. To je bila naša rutina.
A onda mi je na vrata pokucala jetrva. Iznenadila sam se otkuda ona tu, jer se nije najavila.
"Otkud ti," pitala sam je začuđeno.
"Nije dobro," rekla je uplakana a ja sam prvo pomislila da sa njom i njenim mužem, a mojim deverom nije nešto bilo dobro.
"Marin je poginuo," rekla mi je ona.
Prvo nisam shvatala šta se dešava. Trebalo mi je malo da ta informacija dođe do mene. Ispostavilo se da je neki čovek u sred bela dana udario Marina na biciklu i da je on ostao na mestu mrtav.
Pošto je njegov brat, a moj dever novinar i takođe pasionirani vozač bicikla, on je prvi čuo vest da je poginuo biciklista na putu na kojem inače vozi njegov brat.
Tek kasnije je policija zakucala na moja vrata i sve mi to potvrdila," priseća se Jasmina koja kaže da su joj dani kasnije postali haotični. Mnogo ljudi je dolazilo u njenu kuću, tu se doselila i njena majka koja je nije ostavljala samu...
"Govorila sam sebi, samo da prođe ovih sat vremena pa da prođe idućih sat vremena... I onda dolazi noć i kad spavate, lakše je. Ja sam zapravo preživljavala iz minute u minutu. Nisam se forsirala, pustila sam da to ide tako. To je drastično usporavanje života. Ne znate što ćete raditi za sat vremena, ne znate gde ćete biti za sat vremena. Fokusirate se samo na fiziološke potrebe, ali ne možete ni jesti," ispričala je Jasmina Kundić o velikoj tuzi koja ju je zadesila kada joj je 40-godišnji suprug Marin poginuo pre 4 godine.
Ona i njen autistični dečak danas žive u miru. Trude se da održe sećanje na Marina. Žive kvalitetan život i kako Jasmina kaže: "Mi smo živi i imamo mnogo života pred nama - moramo nastaviti, a verujem i da bi Marin to voleo."
