Slavko Petrović iz okoline Banjaluke nikada nije ni sanjao da će mu život ispisati takvu sudbinu. Zidar po struci, ceo život je pošteno radio na građevini – prvo u bivšoj Jugoslaviji, a potom, kao mnogi, potražio hleb u inostranstvu. Pre skoro dvadeset godina, posao ga je odveo u Rusiju. Tamo, na jednoj baušteli u blizini Kazanja, upoznao je Veroniku – mladu, vedru Ruskinju, koja je tada radila kao kuvarica za radnike.
„Od prvog dana mi se svidela. Nije to bila ona filmska ljubav na prvi pogled, ali bilo je nešto u njenom pogledu, u tom osmehu... Bila je topla i drugačija. U početku je nosila kafu i čaj radnicima, a onda sam je jednom pozvao da sedne sa nama. Tako je počelo“, prisetio se Slavko.
Veza je ubrzo postala ozbiljna. Veronika je ostala trudna, a Slavko je odlučio da ostane s njom u Rusiji. Venčali su se i ubrzo dobili prvo dete – dečaka po imenu Ivan. Potom su dolazili jedno po jedno – još petoro dece, četiri dečaka i jedna devojčica. Slavko je radio dan i noć kako bi prehranio porodicu, a Veronika je brinula o domu.
„Bila je dobra majka, to joj nikada neću osporiti. Ali, kako su godine prolazile, počeo sam da osećam da nešto nije u redu. Bilo je sve manje razgovora, sve više ćutanja i sumnje“, govori Slavko.
Kako je njihova najmlađa ćerka napunila tri godine, Slavko je odlučio da se na nekoliko meseci vrati u Bosnu – kako bi radio na sezonskim poslovima i poslao novac porodici. Veronika je, kaže, bila hladna na njegovu odluku, ali nije je sprečavala.
„U Rusiji mi je istekao boravak i pasoš mi je trebao zamena. Nisam imao stalnu vizu, pa sam morao u domovinu. Rekao sam: 'Idem da zaradim još nešto i vratim se za osam meseci'. Na rastanku sam poljubio decu i rekao im da ću doneti poklone“, objašnjava Slavko.
Ali ono što ga je dočekalo po povratku – bilo je daleko od poklona i radosti.
„Kada sam došao, vrata mi je otvorio neki čovek. Prvo sam mislio da je rođak ili komšija, ali onda mi je jedno od moje dece reklo: 'Tata, to ti je novi tata!'“
Slavko kaže da ga je tada preseklo u grudima. Ušao je u kuću i suočio se s istinom.
„Veronika je stajala nasred kuhinje, sa prekrštenim rukama. Nije bila ni ljuta, ni tužna. Samo hladna. Rekla mi je: ‘Ti si otišao. Deca su trebala oca. On je sada tu. Ne možeš da se vratiš u naš život.’“
U tren oka, život koji je godinama gradio – raspao se.
„Srce mi se raspalo na hiljadu komadića. Nisam znao šta da kažem. Šestoro dece, moji sinovi i ćerka... a gledaju u drugog čoveka kao u oca.“
Veronika se kasnije, kako Slavko priča, udala za tog drugog muškarca – lokalnog vozača kamiona. Slavku nije dozvolila da više kontaktira s decom, osim povremenih video-poziva, koji su vremenom potpuno prestali. Danas, najstariji sin ima preko 20 godina, a najmlađe dete je tinejdžer. Slavko je pokušavao pravnim putem da dobije pravo na viđanje, ali bez uspeha.
„Nemam novca za advokate, a i srce mi više ne može to da izdrži. Sanjam ih, pričam s njima u mislima. Znam da jednog dana možda hoće da me potraže, i nadam se da će tada znati istinu.“
Danas živi sam, radi povremene poslove, i kako kaže – nosi svoju bol u tišini.
„Mnogi mi kažu: ‘Zašto si joj verovao?’, ali ne možete kriviti ljubav. Dao sam sve. Najviše boli što sam izgubio njih – svoju decu. Niko ti ne može uzeti što ti srce rodi, ali može da ti zabrani da ih vidiš. A to je gora kazna nego smrt.“
· Reaguj
