Jedna majka odlučila je da podeli svoju priču i priču svoje ćerke u nadi da će je možda neko pročitati i setiti se da pita svoju ćerku kako zaista živi, a možda će baš to pitanje spasiti jedan život. Njenu ispovest prenosimo u celosti:
„Milice, javi se, molim te…“ šaputala sam dok sam po ko zna koji put gledala u ekran telefona. Već sedam dana nije odgovarala na moje poruke, a svaki poziv je završavao na govornoj pošti. Srce mi je lupalo kao ludo, a u stomaku mi se skupljala knedla koju nisam mogla da progutam. Otkako se udala za Marka i preselila u njegovo selo, navikla sam da je daleko, ali nikada nije prošlo više od dva dana da ne čujem njen glas. Sada je prošla cela nedelja.
„Zorice, možda je samo zauzeta, znaš kakav je život na selu“, pokušavao je moj muž Dragan da me umiri, ali ja sam znala da nešto nije u redu. Milica je bila moja jedina ćerka, moje sunce, i osećala sam da nešto nije kako treba. Nije mi trebalo više razloga – spakovala sam torbu, sela u auto i krenula ka selu gde je sada živela.
Put je bio dug i krivudav, a svaka krivina mi je donosila nove brige. Šta ako joj se nešto desilo? Šta ako je bolesna? Ili još gore… Ne, nisam smela ni da pomislim na to. Kada sam stigla do njihove kuće, srce mi je tuklo u grlu. Kuća je delovala tiho, previše tiho. Pokucala sam na vrata, ali niko nije odgovarao. Prozor u dnevnoj sobi bio je odškrinut, pa sam provirila unutra.
„Milice! Milice, tu si?“ povikala sam drhtavim glasom. U tom trenutku začula sam škripu vrata iznutra. Milica se pojavila na pragu – bleda, sa podočnjacima do pola obraza, kosa nepočešljana, a ruke… ruke su joj drhtale dok ih je skrivala iza leđa.
„Mama… šta radiš ovde?“ njen glas bio je tih, gotovo nečujan.
„Zabrinula sam se! Zašto mi se ne javljaš? Šta se dešava?“ prišla sam joj i uhvatila za ruku. Tada sam videla njene nokte – izgrizeni do krvi, koža oko njih crvena i ispucala. Zastala sam, šokirana prizorom.
„Milice… šta ti je s rukama?“
Pogledala me je kradomice, a onda spustila pogled. „Ništa… samo sam nervozna.“
„Ne laži me! Znam te bolje od svih! Šta se dešava ovde?“
U tom trenutku iz kuhinje se začuo Markov glas: „Ko to viče? Milice, s kim pričaš?“ Njegov ton bio je oštar, hladan. Milica se trgnula kao da ju je neko udario.
„Mama, bolje idi… Marko ne voli iznenadne posete.“
Osetila sam kako mi se krv ledi u žilama. Pogledala sam Milicu pravo u oči i tiho šapnula: „Neću otići dok mi ne kažeš istinu.“
Marko se pojavio na vratima kuhinje, visok i krupan, sa pogledom koji me je presekao do kostiju. „Dobar dan, gospođo Zorice. Niste najavili dolazak.“
„Nisam mogla da dobijem Milicu danima. Zabrinula sam se.“
On se nasmejao – onim hladnim osmehom koji ne dopire do očiju. „Sve je u redu. Mnogo posla imamo ovde.“
Pogledala sam Milicu – oči su joj bile pune suza koje su pretili da skliznu niz obraz svakog trenutka. „Milice, hajde napolje sa mnom“, rekla sam odlučno.
Marko je stao ispred vrata: „Nema potrebe za tim. Ako imate nešto da kažete, recite ovde.“
Osetila sam kako mi bes raste u grudima. „Milica ide napolje sa mnom! Sada!“
Milica me je uhvatila za ruku i povukla ka dvorištu. Kada smo izašle izvan Markovog pogleda, briznula je u plač.
„Mama… ne mogu više…“ jecala je.
„Šta ti radi? Da li te povređuje?“
Samo je klimnula glavom, suze su joj lile niz lice.
„Zašto mi nisi rekla? Zašto si ćutala?“
"Plašila sam se… Rekao mi je da će mi uzeti dete ako nekome kažem… Mama, trudna sam.“
Osetila sam kako mi se svet ruši pod nogama. Moja ćerka – moja hrabra Milica – živela je u strahu pod istim krovom sa čovekom kog smo svi smatrali dobrim momkom iz komšiluka.
„Neće ti uzeti ništa! Idemo odmah! Sada!“
Ali Milica se trzala: „Ne mogu… On prati svaki moj korak…“
U tom trenutku Marko se pojavio na vratima: „Šta vi dve šapućete tamo?“
Pogledala sam ga pravo u oči: „Zovem policiju.“
On se nasmejao podrugljivo: „Izvolite.“
Ruke su mi drhtale dok sam birala broj. Milica me je gledala sa nevericom – kao da nije verovala da će iko poverovati njenoj priči.
Policija je stigla za dvadeset minuta koji su delovali kao večnost. Marko ih je dočekao sa osmehom, ali kada su videli Milicine ruke i njeno lice puno straha, ozbiljno su ga zamolili da pođe sa njima.
Te noći smo spavale zajedno u mojoj staroj sobi kod kuće. Milica nije spavala – samo me je držala za ruku i ponavljala: „Mama, šta ako se vrati? Šta ako mi stvarno uzme dete?“
Grlila sam je čvrsto i šaputala: „Nećeš više biti sama. Nikada više.“
Dani su prolazili sporo dok smo čekale odluku centra za socijalni rad i sudova. Komšije su počele da šapuću – jedni su nas osuđivali što „prljamo porodično ime“, drugi su nas podržavali tiho, ispod glasa.
Milica se polako vraćala sebi – ali tragovi straha nisu nestajali preko noći. Svaki put kad bi zazvonio telefon ili neko pokucao na vrata, trznula bi se kao ranjena ptica.
Jednog jutra sela sam pored nje i pitala: „Milice, šta želiš sada? Šta ti treba?“
Pogledala me je kroz suze: „Samo da budem slobodna… Da moje dete nikada ne oseti ovo što sam ja prošla.“
Gledajući svoju ćerku kako pokušava da pronađe snagu za novi početak, pitala sam se: Koliko još žena ćuti iz straha? Koliko majki oseća ovu nemoć? Da li ćemo ikada naučiti da prepoznamo bol iza tišine?
