Zašto svaka od nas mora da se zapita, da li je zaista fer staviti decu na prvo mesto?
Odgovor će možda mnogima zazvučati pogrešno, pa čak i surovo, ali iskreno – nije. Ili barem nije uvek. I nije bezuslovno. Jer na tom mestu, u mom srcu, u mom sistemu vrednosti, nalazi se moj suprug. Partner. Onaj s kojim sam započela život, onaj s kojim sam gradila temelj na kom je porodica nastala.
Da li njega volim više od dece? Ne.
Ljubav prema deci je drugačije, beskrajna, velika i nezamjenjiva. Ali ja nikada nisam smatrada da deca treba da budu na pijadestalu, već da imaju dom u kom vlada ljubav, uzajamno poštovanje,
Ljubav prema deci je drugačija – iskonska, sirova, beskrajna. Ali ono što deci najviše treba, to nije da budu na pijedestalu, već da imaju dom u kom vlada ljubav, uzajamno poštovanje, partnerstvo koje ih uči kako izgleda zdrav ljubavni odnos. I zato, da, moj suprug je ispred njih. Jer im samo tada dajem šansu da izrastu u emocionalno stabilne i srećne ljude.
Koliko puta sam čula onu staru, pomalo tužnu istinu: „Pilići će jednog dana odlepršati iz gnezda.“ I treba. I moraju. Ali volela bih da to bude let koji je stabilan, siguran, samopouzdan. Da ne polete iz gnezda sa osećajem krivice, sa teretom da su pojeli nečiji život, najčešće majčin. Želim da lete slobodno, jer znaju da imaju gde da slete kad zatreba – u gnezdo koje se nije urušilo kad su oni krenuli dalje.
Zato sam donela tešku, ali oslobađajuću odluku – da ne robujem majčinstvu. Da ne budem žena koja je postala senka sebe u ime neke idealizovane slike požrtvovane majke. Možete me nazvati sebičnom. Možete me nazvati monstrum majkom. Ali ako ćete iskreno pogledati istinu – znaćete da nisam jedina. Samo sam možda prva koja to otvoreno priznaje.
Ovaj tekst nije trebalo da bude ovakav. Početna ideja bila je blaga i sentimentalna – o nežnosti majke, o požrtvovanosti, o svakodnevnim sitnicama koje čine majčinstvo lepim. Ali shvatila sam da je to zamka. Da takva slika stavlja teret na ženu. Jer u toj slici "dobre majke", žena često nestane. Nema prava da bude umorna, nema prava na tišinu, na odmor, na partnerstvo. Nema prava da skuva kafu samo za sebe i popije je bez požurivanja. A to nije slika koju želim da prenesem dalje.
Zato biram da budem iskrena. Da kažem ono što mnoge od nas osećaju, ali se boje da izgovore naglas – da želim da moj brak bude važan. Da moj partner zna da je bitan. Da ga volim i poštujem. Jer deca nisu svedoci naših reči – već naših pogleda, naših dodira, naše tišine. Oni upijaju atmosferu, ne priče.
Na kraju dana, kad deca odrastu i odu – ostajemo mi. Nas dvoje. Dva čoveka koja su, ako su se prethodno izgubila, postala stranci. Ako su se sačuvala – ostali su saputnici. Ako su se negovali, i kad su stavljali decu u prvi plan, ali jedno drugo nisu zaboravili – ostali su ljubavnici, prijatelji, savezici.
Zato moramo govoriti o ovome. Zato ovaj tekst mora biti drugačiji. Ne da bih bila provokativna, već da bih bila istinita. Da bismo jednom prestale da učimo ćerke da je sreća nešto što dolazi kasnije, kad svi drugi budu srećni. Jer to "kasnije" često nikad ne dođe. I da bismo prestale da učimo sinove da žena postoji samo da bi služila.
Mi smo tu bile prve. Mi smo odlučile da gradimo život zajedno. Mi smo osnovali porodicu. I tek onda su došla deca. I doći će vreme kada će oni otići. A šta ako tada više ne znamo jedno drugo? Ako smo toliko zaboravile sebe i njega, da više ne znamo kako da razgovaramo, kako da se držimo za ruke, kako da budemo jedno bez njih?
Ne, ne želim da mi život stane kada deca odu. Ne želim da mi partner bude samo saputnik iz navike. Želim da im dam primer ljubavi. Prave, odrasle, odgovorne ljubavi. Da znaju da mama nije bila tužna žena sa zavežljajem žrtve na leđima. Da znaju da je bila voljena i da je volela. I da je to najvažnije što ih je naučila.
