U bačkom selu, gde su vekovima vladali mir, red i poštovanje tradicije, jednoj majci se život iznenada preokrenuo. Njena kuća, nekada ispunjena toplinom i spokojem, postala je mesto u kojem se osećala kao stranac. Sve se promenilo onog trenutka kada je njen sin, jedinac, doveo suprugu iz dalekih krajeva, iz istočne Srbije, iz zemlje obavijene velom mističnih verovanja i tajanstvenih običaja.
Majka, žena čvrste vere, odrasla u kući gde su post, molitva i krsna slava bili svetinja, počela je da oseća nelagodnost čim je snaja kročila u dom. Bilo je nečeg u njenom pogledu, u tom blagom osmehu koji je delovao više kao maska nego kao izraz istinske srdačnosti. Ipak, trudila se da ne donosi preuranjene zaključke, da prihvati novu članicu porodice, da pruži ruku pomirenja, jer – šta je majčinska ljubav ako ne spremnost na žrtvu za sreću sopstvenog deteta?
Ali, onda su počele da se dešavaju stvari koje nisu mogle biti pripisane pukom slučaju.
Jednog jutra, dok je brisala prašinu u kuhinji, pronašla je nešto što joj je sledilo krv u žilama – pramen kose, zavezan koncem, sakriven u uglu sobe. Njen nije bio, sinov nije mogao biti, a snaja – kako da je pita? Otrese sumnju s ramena, prekrsti se i baci to u vatru. Možda je neko dete iz sela svratilo, možda je slučajno dospelo tu.
Ali nije bilo slučajno.
Nakon nekoliko dana, dok je raspremala posteljinu, pod krevetom je pronašla čudnu tkaninu, čvorovima vezanu, u kojoj su bile suve biljke i nešto što je neodoljivo podsećalo na ptičje kosti. Tada je osetila prvi pravi talas straha. Osećaj nečeg nepoznatog, nečeg što ne pripada njenom svetu, nečeg što ne bi smelo da bude pod njenim krovom. Ponovo je zapalila ono što je našla, a miris sagorelog bilja ostao je dugo u nozdrvama, kao zloslutna opomena.
Danima kasnije, dok je čistila prag, primetila je mrve soli. U dvorištu – nokti, uredno isečeni i ostavljeni, kao da su deo nečijeg tajnog rituala. Srce joj je ubrzano kucalo, ruke su se tresle dok je skupljala te sitne, ali zastrašujuće tragove nečeg što nije umela da imenuje. Svaki novi dan donosio je novi strah, a njen dom, njena tvrđava, postajao je mesto koje više nije prepoznavala.
A onda, onog dana kada je u sinovljevom ormanu, među košuljama, pronašla crveni konac upleten s nečim što joj se učinilo kao kap osušene krvi – tada je shvatila da više ne može da ćuti. Strah je prerastao u osećaj da je njena kuća ugrožena, da je ona sama ugrožena. Tog dana je sela, prekrstila se i odlučila da se suoči sa svojim sinom.
Njegova reakcija bila je nož u srce.
„Mama, dosta više tih tvojih gluposti! Kakvi konci, kakve kosti, to su sve tvoje fantazije!“
Stajao je ispred nje, štiteći svoju ženu, onu istu ženu koja je sve vreme ćutala, posmatrala i osmehivala se, ali sada ne više hladno – već pobedonosno. U tom trenutku, majka je shvatila da je izgubila sina, da više nije ona ta koja mu pruža sigurnost, da više nije ona centar njegovog sveta.
Te noći sanjala je Svetog Nikolu. U snu, njegov lik bio je obasjan blagom svetlošću, a u njegovom pogledu bilo je nečeg utešnog, ali i upozoravajućeg. Probila se kroz san do svesti i odlučila – učiniće ono što jedino može.
U zoru, kada su sin i snaja otišli, upalila je tamjan, prošla kroz kuću, izgovarajući molitve koje je znala od detinjstva. Sve što je mogla da pronađe – konce, biljke, soli, ostatke čudnih predmeta – spalila je u vatri. Plamen je pucketao dok su njene suze klizile niz lice.
Nije znala šta će doneti dani koji dolaze. Možda će je sin još više odbaciti. Možda će je smatrati ludom. Možda će snaja pronaći novi način da je uzdrma.
Ali jedno je znala – njen dom je njena svetinja. I Bog je iznad svega. A između nje i te žene – neka samo On stoji.
Stil/Blic žena
