Kristina Neman je majka koja je odlučila da podeli sa svetom svoju najveću životnu tragediju – borbu sa zavisnošću njene ćerke Natalije, koja je počela još u tinejdžerskom uzrastu. Kristina, majka troje dece, suočila se s hororom koji ni jedna porodica ne bi trebalo da iskusi, dok je pokušavala da spasi život svoje ćerke i očuva porodicu koja je nekada bila srećna i puna ljubavi.
Prvi znaci problema
Kristina je ispričala da je prvi šok doživela kada je iz škole dobila poziv koji je promenio sve. Umesto uobičajenih tema vezanih za ocene ili ponašanje, rekli su joj da je njena ćerka uhvaćena s drogom. To je bio trenutak kada je Kristina shvatila da je Natalija, tada petnaestogodišnjakinja, krenula putem opasne zavisnosti.
Međutim, problemi su počeli mnogo ranije. Natalija je sa samo 12 godina doživela vršnjačko nasilje, što je ostavilo duboke emocionalne rane. U pokušaju da pobegne od bola, počela je da krade lekove protiv bolova iz ormarića svojih bake i deke. Kristina i njen suprug Piter nisu odmah primetili šta se dešava, jer su lekovi ostali iza Natalijinog pokojnog dede i niko nije obraćao pažnju na njihovo nestajanje. Ovo "lečenje bola" postalo je početak mnogo ozbiljnijeg problema.
Susret sa heroinom
Sve se pogoršalo kada je Natalija, putem interneta, upoznala dečaka koji ju je uveo u svet heroina. Imala je samo 15 godina kada je prvi put probala drogu koja će ubrzo postati njen svakodnevni porok. Počela je da krije špriceve po kući, a njen život se sve više urušavao. Njihov porodični pas čak joj je jednom prilikom spasao život, nanjušivši je i ukazavši Kristina da je Natalija predozirana.
Borba za život
Za Kristinu i njenog supruga, svaki dan bio je nova borba. Kristina se priseća jedne posebno mučne noći kada je njen suprug Piter morao fizički da se bori s Natalijom kako bi je sprečio da sebi ubrizga smrtonosnu dozu. Porodica je prolazila kroz nezamisliv stres, dok su se svi trudili da pomognu Natalija, koja nije mogla da pobegne od zavisnosti.
Natalija se više puta predozirala i završavala na rehabilitaciji. Bilo je trenutaka kada su svi mislili da je prekasno. Međutim, uz neprestanu podršku porodice i mnogo napora, uspela je da se očisti od heroina i fentanila sa 22 godine.
Stid i želja za pomoći
Kristina priznaje da ju je godinama bilo sramota da progovori o ovom problemu. Verovala je da će ljudi osuđivati nju i njenu porodicu. Sada žali što nije ranije potražila pomoć i otvoreno govorila o zavisnosti svoje ćerke.
"Da sam ranije bila hrabrija, možda bismo brže pronašli izlaz iz ovog pakla", rekla je Kristina.
Knjiga kao inspiracija
Kako bi pomogla drugim porodicama koje se suočavaju sa sličnim izazovima, Kristina je zajedno s Natalijom napisala knjigu pod nazivom "O Natali". U ovoj knjizi su podelile svoju priču, nadajući se da će pokazati drugim "normalnim" porodicama da nisu same u ovoj borbi. Natalija je priznala da nikada nije mislila da će doživeti svoje dvadesete, a nekoliko predoziranja zamalo je zauvek prekinulo njen život.
Danas, Natalija i Kristina koriste svoje iskustvo da podignu svest o zavisnosti i da inspirišu druge da potraže pomoć na vreme. Njihova priča je potresan podsetnik na to koliko zavisnost može biti razorna, ali i na snagu ljubavi i upornosti koja može pobediti čak i u najtežim situacijama.
Teška noć u hodniku porodične kuće
Kristina se i danas sa bolom priseća jedne od najtežih noći koje su zadesile njenu porodicu. Bilo je to veče kada je sve izgledalo uobičajeno, ali se pretvorilo u noćnu moru koja je obeležila njihove živote. Dok je ona otišla ranije na spavanje, njen suprug Piter ostao je budan, radeći u svojoj kancelariji. Noć je bila tiha, i Kristina se već prepuštala snu, kada ju je iznenada probudio niz neobičnih zvukova koji su dopirali iz hodnika. Bilo je skoro 11 sati uveče, i instinktivno je ustala iz kreveta, osećajući nelagodu koja joj je obavila srce.
Kada je otvorila vrata svoje spavaće sobe, zatekla je scenu koja joj se duboko urezala u pamćenje. Njen suprug Piter fizički se borio s njihovom ćerkom Natalijom, pokušavajući da joj iz ruke istrgne špric. Kristina je na trenutak ostala zaleđena od šoka, nesposobna da shvati šta se dešava. Tek kada je bolje pogledala, primetila je Natalijin očajnički pokušaj da sebi ubrizga drogu, dok ju je Piter držao za ruku, moleći je da prestane. Bilo je to dno dna za njihovu porodicu.
"Gledala sam muža kako se muči da spase našu ćerku, a ja sam se osećala potpuno bespomoćno. U glavi mi se vrtelo hiljadu misli - kako smo došli do ovoga, gde smo pogrešili? Nisam mogla da verujem da je Natalija, naše dete koje smo s toliko ljubavi odgajali, došla do tačke da se bori za sopstveni život na takav način", ispričala je Kristina za "The Sun".
Te noći, nakon duge borbe i mnogo suza, uspeli su da spreče Nataliju da sebi načini nepopravljivu štetu. Ali trauma nije nestala, niti su problemi jednostavno isparili. Bilo je to samo jedno od mnogih iskušenja s kojima su se suočavali.
Pas Obi spasava život
Jednog subotnjeg jutra, kada je Natalija imala 18 godina, njihov porodični pas Obi dokazao je da životinje imaju neverovatnu intuiciju i sposobnost da prepoznaju opasnost. Kristina se probudila ranije nego obično, ali ju je obišla jeza kada je primetila Obija kako nemirno trči između njene sobe i vrata Natalijine sobe. Pas, inače miran i uvek poslušan, bio je vidno uznemiren, što je Kristini odmah izazvalo sumnju.
"Njegovo ponašanje bilo je potpuno neuobičajeno. Cvileo je, grebao po vratima, vraćao se ka meni i opet se okretao ka Natalijinoj sobi. Delovao je kao da pokušava da mi kaže da uđem unutra", priča Kristina.
Kada je konačno otvorila vrata, suočila se s prizorom koji joj je sledio krv u žilama. Natalija je ležala na krevetu, potpuno nepomična, a njene usne bile su poplavele. Kristina je odmah prepoznala simptome predoziranja. U paničnom stanju, pozvala je hitnu pomoć dok je pokušavala da je dozove svesti. Obi, kao da je znao šta se dešava, nije se odvajao od Natalijinog kreveta, neprestano je gurkajući njuškom i cvileći.
Lekari su stigli na vreme i uspeli da spasu Natalijin život. Da nije bilo Obija, ko zna kako bi se ta noć završila. Iako su Kristina i Piter mislili da su dotakli dno one noći kada su se borili s njom u hodniku, shvatili su da je pred njima bila još duga i teška borba za njeno izlečenje.
Put ka oporavku
Nakon tog događaja, porodica je shvatila da ne mogu sami da se nose sa situacijom. Uložili su mnogo truda da pronađu pravu pomoć za Nataliju. Ona je pristala da ode na rehabilitaciju, i nakon dugih meseci lečenja, napokon je napravila prvi korak ka oporavku. Proces nije bio lak - bilo je uspona i padova, trenutaka kada su gubili nadu, ali su ipak istrajali.
Kristina kaže da je upravo Obi bio jedan od ključnih faktora Natalijinog oporavka. Nakon što se vratila iz rehabilitacionog centra, Obi se nije odvajao od nje. Njegova prisutnost i bezuslovna ljubav pomogli su joj da se oseća voljeno i prihvaćeno, što joj je dalo snagu da nastavi dalje.
Danas, Kristina i Piter i dalje strahuju od budućnosti, ali su ponosni na napredak koji je njihova ćerka napravila. Znaju da borba nije gotova, ali sada barem imaju nadu da može postojati bolji život, daleko od tame u kojoj su nekada živeli.
Ponovljeno predoziranje – borba između života i smrti
Nažalost, samo dve godine nakon prvog incidenta, porodica se suočila sa još jednim strašnim iskušenjem. Ponovljeno predoziranje Natalije bio je još jedan potresan događaj koji je porodici doneo strah, bol i osećaj nemoći. Ovoga puta, sudbina je umešala prste na način koji je mogao biti fatalan, ali zahvaljujući brzoj reakciji, Natalijin život je ponovo spašen.
Njena tadašnja veza bila je daleko od idealne – Kristina, Natalijina majka, nikada nije imala potpuno poverenje u svog budućeg zeta. Njen instinkt joj je govorio da nešto nije u redu, da Natalijin partner nije neko kome bi želela da poveri sigurnost svoje ćerke. Ipak, tog kobnog dana, upravo on je bio taj koji je presekao krug ćutanja i neodlučnosti, podigao telefon i pozvao hitnu pomoć.
Kristina je kasnije priznala da, uprkos svojim osećanjima prema Natalijinom dečku, ne može da ospori njegovu hrabrost i pravovremenu reakciju:
"On nije moja omiljena osoba, ali sam zahvalna što je reagovao. Toliko zavisnika umire jer oni koji su s njima jednostavno pobegnu. On nije pobegao, i zbog toga ću mu zauvek biti zahvalna."
Te reči oslikavaju svu surovost realnosti s kojom se suočavaju porodice zavisnika. Mnoge mlade osobe izgube život jer ljudi oko njih, bilo iz straha, nesigurnosti ili sebičnosti, odluče da se sklone i ne preduzmu ništa. Natalijin partner, ma koliko da je bio nepoželjan u očima njene porodice, pokazao je ljudskost i odigrao ključnu ulogu u njenom preživljavanju.
Teška odluka o rehabilitaciji – nada ili poslednja opcija?
Suočeni s ponovljenim predoziranjem i shvativši da više ne mogu sami da pomognu svojoj ćerki, Kristina i Piter su doneli odluku koja ih je slomila, ali koju su znali da moraju da sprovedu – odlučili su da Nataliju smeste u rehabilitacioni centar.
Za svaku majku, ideja da svoje dete preda nepoznatim ljudima, čak i ako su stručnjaci, donosi nezamisliv bol. Kristina nije bila izuzetak. Njena majčinska intuicija vrištala je da je drži blizu sebe, da je zaštiti, da pronađe način da sama reši problem. Ali realnost je bila surova – Natalija je klizila sve dublje u svet zavisnosti, a porodica više nije imala alate da je izvuče iz tog vrtloga.
"Bez obzira koliko vaše dete ima godina, vi i dalje osećate potrebu da ga zaštitite i brinete o njemu. Predala sam svoju ćerku nepoznatim ljudima, jer nisam mogla da je spasem. Molila sam se da je vole i razumeju, a ne da je osuđuju, kao što sam ja to ponekad činila."
Njene reči odražavaju tugu, strah i grižu savesti s kojom se suočavaju mnogi roditelji zavisnika. Kada volite nekoga, teško je priznati sebi da mu više ne možete pomoći i da rešenje leži izvan vaših ruku. Ta nemoć je poražavajuća, ali Kristina i Piter su znali da je rehabilitacija jedina nada za spas njihove ćerke.
Porodica – svetionik nade u najmračnijim trenucima
Kroz godine borbe, Kristina nikada nije prestala da veruje u Nataliju. Čak i kada je njena ćerka prešla granice koje su za mnoge neoprostive, Kristina je pronašla snagu da je ne napusti.
Jedan od najtežih trenutaka bio je onaj kada je Natalija, u očajničkoj potrebi za novcem kako bi finansirala svoju zavisnost, ukrala porodični Tifani nakit – vredan i sentimentalno neprocenjiv komad koji je u porodici bio generacijama.
Kristina nije mogla da sakrije svoju bol i bes. Ipak, umesto da je zauvek odbaci, pronašla je način da razume Natalijine postupke:
"Bila sam besna, ali sam znala da to nije uradila jer je želela da me povredi. Zavisnost je bila jača od nje i činila ju je očajnom. Verujem da se iskreno kajala i zato sam joj oprostila."
Ovo je trenutak koji oslikava pravu snagu roditeljske ljubavi – ljubavi koja ne odobrava, ali ne prestaje da postoji, ljubavi koja se ljuti, ali ne odbacuje, ljubavi koja se suočava s najvećim iskušenjima, ali ostaje nepokolebljiva.
Danas, u 24. godini, Natalija i dalje živi sa roditeljima. Njen oporavak nije bio lak, a borba protiv zavisnosti nikada ne prestaje, ali porodica je ostala uz nju kao njen najveći oslonac. Kristina naglašava da je upravo porodična ljubav bila ključna za Natalijin put ka ozdravljenju.
Njena priča je podsetnik da čak i u najmračnijim trenucima, porodica može biti svetionik nade, mesto gde oproštaj i ljubav pobeđuju čak i najteže izazove.
Ispovest majke bivše narkomanke je potresna i teška
