Detinjstvo današnjih roditelja, pa čak i deka i baka, bilo je potpuno drugačije od detinjstva koje danas žive njihovi potomci i unuci. Nisu rasli u takmičarskom okruženju, dani im nisu bili isprogramirani, a većinu vremena provodili su osmišljavajući sopstvene igre i zabavu. Živeli su bez tehnologije i oslanjali su se isključivo na međuljudske odnose. A ovo su najčešća sećanja onih koji su odrastali šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka...
Na ulici od jutra do mraka
Mnogi od nas odrasli su slobodni. Roditelji nisu lebdeli nad decom i i te kako su ih ispuštali iz vida. Bili smo napolju po ceo bogovetni dan, sve dok se uveče ne bi upalila ulična svetla, hodali smo sami ulicama i šumom, gacali potocima, penjali se po krovovima i drveću, padali i dizali se. Upadali smo u poprilično nepromišljene i opasne situacije koje bi današnjim roditeljima izazvale jezu. I sami smo se bez većih posledica čupali iz toga.
S prijateljima nikad nije bilo dosadno
Većina odraslih u malim mestima nije imala nikakve vanškolske aktivnosti. Ako smo ih imali, to su obično bili sportovi ili učlanjenje u izviđače. Veći deo dana provodili smo isključivo družeći se s prijateljima u igri. Školske raspuste smo, uglavnom, provodili s decom iz ulice ili kod bake i deke na selu. Oni koji su imali rođake na moru bili su srećnici koje su svi gledali sa zavišću.
Ozna sve dozna
Neke majke su ostajale kod kuće, ali je većina njih svakodnevno odlazila na posao. To ih nije sprečavalo da se povežu u "neformalnu nadzornu mrežu". Ako biste učinili nešto loše, a neka druga majka bi to videla, ona bi nazvala vašu majku i ispričala joj šta se dogodilo. Osim toga, mnoge od tih majki same bi vas kaznile ili dobro naružile, a vi biste znali da će vaša majka za nekoliko minuta saznati sve i još jednom vas pošteno kazniti kad dođe s posla, što je najčešće uključivalo vaspitnu meru koju smo iz dna duše mrzeli - batine.
Nisu svi morali biti odlikaši
Roditelji baš nikad nisu korili učitelje i nastavnike, nego su odgajali decu tako da ih slušaju i maksimalno poštuju. Pohvale nisu bile za svakoga - one su predstavljale priznanje koje su dobijali samo oni koji su bili zaista sjajni u školi. I svima nam je to bilo u redu jer smo znali da je to bilo pravedno.
Sendviči u četvrtini hleba
Većina dece je doručkovala pre odlaska u školu. Nekima su majke pakovale užinu, uglavnom sendvič napravljen od četvrtine belog hleba, salame i kriške sira, bez ikakvih listova salate i kojekakvih preliva. Neki od nas kupovali su hranu u crvenoj trafici pored škole u kojoj su se mogle kupiti kuvane viršle i neke grickalice. Obroci nisu bili nutricionistički ispravni, ali smo ih voleli i svi smo bili zdravi. Na primer, griz na mleku posut kašikom "kraš ekspresa", koji je glumio rendanu čokoladu, naprosto smo - obožavali.
Televizija je bila zakon
Deca su imala vrlo malo uticaja na to šta će se gledati na televiziji. Osim nedeljom ujutro, kada su išle dečje emisije i crtani filmovi na prvom programu, pa je to vreme bilo rezervisano za klince, baš kao i termin u sedam i petnaest, kad se gledao crtani film. Zapravo, nije se ništa drugo moglo ni izabrati, jer bi drugi program počinjao kasnije sa emitovanjem. Jako malo domaćinstava imalo je više od jednog televizora. Deca su bila "daljinski upravljač" i menjali bi kanal po naređenju roditelja, koji su se za to vreme odmarali na kauču.
Alkohol i cigarete
Očevi su radili puno i često nisu imali previše vremena za decu, uglavnom su ga provodili s njima u majstorisanju. Nažalost, većina odraslih je pušila. Odrastali smo u oblaku dima cigarete i to je bila stvarno loša stvar. Sedeli smo na suvozačevom sedištu i nismo se vezali. To je, takođe, bila jako loša stvar. A sve ostalo, iako mnogo oskudnije od danas, bilo je perfektno.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
