Nikola Pejaković Kolja, glumac, scenarista i muzičar, nikad nije krio da se godinama borio sa porocima. Njegova priča treba da bude za nauk svima onima koji prolaze kroz pakao zavisnosti, ali i njihovim roditeljima.
Nikolin život obeležio je i hendikep, ali to nikada nije smatrao poteškoćom, već darom od Boga.
- Ja sam se rodio sa četiri prsta i imao sam na desnoj ruci specijalan tretman. Jedinac sam, tako da sam prilično razmažen. To vam je primer da ja to nisam prihvatio loše i nije mi smetalo. To je verovatno zasluga mojih roditelja. Ja sam to osećao kao neku vrstu prednosti, odnosno bio sam različit od drugih pa sam na taj način davao malo više značaja sebi. Nisam osećao problem. Jedino, recimo, kada se potučem pa krene neko da mi daje baš velike batine, pa kad vidi da imam četiri prsta onda ih smanji (smeh). To je jedna prednost. Doživljavao sam to zaista kao neku vrstu moje male tajne i specijalne snage. Mojim roditeljima nije bilo lako da to prihvate kad se rodio jer nije samo da je nedostajao prst nego i manja i kraća ruka, defektna... Oni su uradili sve da ja prođem kroz to kao kroz puter - otkrio je glumac.
U jednom periodu života, Pejaković se odao i alkoholu.
- Nisam to tako shvatao. Kod nas, ali i ovde, puno se pije alkohol i tretira se kao 'nije to ništa'. Svi piju i svi pijemo, ja sam samo prestao. Inače, da još pijem verovatno ne bi pričali o ovome - istakao je Nikola, koji je pod dejstvom alkohola bio akter brojnih tuča. Međutim, tvrdi da se pokajao.
- Ja se kajem zbog svega što sam uradio loše i to je normalno da se čovek pokaje, ispovedi i fino pričesti - kazao je on.
Pejaković je priznao da je godinama bio zavisnik od heriona, te je otkrio kako je uspeo da se izbori sa porokom.
- Legao mi je kao budali šamar. Ne znam, jednostavno čovek ima neke svoje crne rupe koje zatrpava raznim stvarima dok ne nađe odgovore na to. Ja te odgovore nisam baš nalazio dok se nisam vratio pravoslavlju. Tek kad sam se vratio i pogledao život kroz te naočare video sam da nemam baš prava da se ubijam na taj način, takođe nemam prava da zagorčavam život drugima. Heroin sam koristio 20 godina, a ne izgleda tako? - otkriva Kolja i dodaje da je često bio u prilikama da nije imao novca za heroin, a osećao je krize.
- Uglavnom sam bio u toj situaciji. Čovek kad se nađe u tim situacijama nađe neki način da savlada taj problem. Nekad ga ne savlada. Nekad ostane k'o riba na suvom - tvrdi on.
On je istakao i da su mu kolege pomagale kako bi se izborio sa strašnim porokom.
- Nisu i mislim da je jedan razlog koji je zaslužan. Ja sam o tome otvoreno govorio i ljudi su to znali, nisam krio. Čak ima ljudi iz mog posla koji su pomagali da se lečim u par navrata. Važno je da čovek bude otvoren prema tom problemu i da ga ne skriva. U tom trenutku ne može čovek sam to da reši - istakao je glumac.
Pejaković otkriva da su ga Dragan Bjelogrlić i Nikola Kojo posle jednog snimajućeg dana filma "Lepa sela, lepa gore" odveli u bolnicu na lečenje.
- Ne znam da li je bio Manda u toj grupi, ali bili su Bjela i Kojo. Bilo je još par ljudi. Bilo je svima jasno da moram da odem. Nije bilo nikakve specijalne prisile. Njima je bilo jasno da je meni neophodna pomoć. Zanimljivo je što to nisu uradili samo jednom nego više puta - rekao je glumac.
Svoju decu savetuje samo da veruju u Boga, a na pitanje kako svoju decu savetuje da ne prave greške kao on, nije imao odgovor.
- Mogu nešto da nabacim, ali nisam ja dovoljno pametan da mog sina i ćerku posavetujem. Za sada mi ne zameraju - rekao je i priznao da se plaši da njegove greške iz prošlosti ne naude njegovoj deci.
Kolja je otkrio i da li se plaši da gresi iz proslosti ne naude njegovoj deci..
- Da. Ne znam u kom smislu mogu da naude, ali plašim se. Da znam kako to da sprečim ja bih sprečio, ali ne znam. Bojim se! Jedino što me teši je da smo u božijim rukama i da moja molitva Bogu može to da zaustavi. I ovaj intervju može da im naškodi - otkrio je Pejaković za Una TV, prenosi Blic.
Kako se posvetio veri?
Kada mu je žena koja se bavi akupukturom rekla da pročita 3 knjige on je otišao kući...
"Tad sam bio u zabludi i na pogrešnom putu. Ono što je još ta žena uradila, ona mi je na papiriću napisala naslove tri knjige. Ja sam taj papirić odneo majci, rekao joj da me ne šalje više kod takvih idiota, i onda joj dao to i rekao šaleći se – e evo ovo je recept pa sa njim možeš u apoteku. Ona jadna ode i kupi te knjige. Moja majka sada ima demenciju. Bog mi je dao šansu da se iskupim, da se brinem o njoj, da budem sin. Ona kupi te knjige koje sam ja bacao, šutirao i govori da mi skloni te popovske knjige. U jednom periodu sam čitao autobiografiju Malkoma Iksa. Čitam kako je u zatvoru prešao na islam, i kako kleči i moli se Alahu i pita sebe šta ja ovo radim.
Ja tu knjigu čitam kao svaku drugu, i u jednom trenutku uzimam “Apologetsku čitanku” i imam istu rečenicu koju sam imao kad sam uzeo heroin, samo što sam sad na pravom putu. Rekao sam sebi i drugima – što meni ovo niko nije dao ranije, pa ovde je sve tačno. Ovde sve piše kako treba. Zašto me neko zatrpavao nepotrebnim informacijama?! E pa zatrpavali su me da bi mi otupio oštricu, da bi me uspavao, da bi me intelektualno zatuko, da bi me rašarafio.
Oni su izmislili onu krilaticu – vera je lična, intimna stvar, o tome se ne govori. A o čemu da govorimo? O bitkama i komesarima?! Da se Hristovo ime ne pominje. E ja ću ga pominjati dok sam živ. U mojim serijama će dok sam živ biti lik sveštenika jer je narod 60 godina gledao Bulajićeve sprdačine sa verom”, ispričao je on.
I tada kako sam kaže kreće njegov put ka crkvi Hristovoj.
“Odmah sam htio da se monašim, odmah da budem svetac. Ja sam tu došao da budem odmah svetac, a vi kako hoćete. Zanimljivo je bilo da se moj otac više zabrinuo za moje zdravlje kad sam počeo da idem u crkvu nego kad sam bio na heroinu. On je mojoj majci rekao – šta se ovo dešava sa njim, on je bio lijep narkoman, normalan mladić, obećavao je. Par puta me je vidio kako ljubim ruku jednom mladom svešteniku u Banjaluci on mi je rekao – nemoj bolan da ljubiš ruku tom dripcu, stariji si od njega. To je njega strašno pogodilo.
I kad je čuo da imam ideju da se monašim kad sam otišao u Trebinje i jedno vrijeme spavao u manastiru Tvrdoš. Razgovarao sam sa vladikom Grigorijem i on mi je jedno veče rekao – nemoj ti da se monašiš, nisi ti za monaha, budimo realni. Nego ti da se ženiš pa djeca. To je za tebe. Do tog trenutka moj otac je drvlje i kamenje na vladiku, šta će ti taj fićfirić, vraćaj se iz Trebinja. I, elem, kad mi je to vladika rekao za ženidbu ja nazovem oca. Reko evo me pričam sa vladikom. Otac ćuti. Reko, pričamo o manastriu. Otac i dalje ćuti. Rekao mi vladika da nisam ja za manastir već da se ženim. A otac će – slušaj vladiku, on je pametan čovek, svaka mu čast, pozdravi ga od mene. Bogu hvala, ja se ne zamonaših, mislim dobro je to po monaštvo. Šta ću im ja ovakav”, priča Pejaković.
