Biljana Lajović, psihološkinja sa bogatim iskustvom, ukazala je na veliki propust današnjih "modernih" roditelja, koji mnogo veći značaj pridaju onome što je dete postiglo, nego kako se oseća. Podvlači da hronično očekivanje vrhunskih rezultata je kao da na stakleni stub stavljate teret od kog na kraju i puca. Isto to se dešava i sa detetom.
"Neka deca još od vrtića postaju mašine za pokazivanje kvaliteta roditeljstva, a nije kvalitet kad roditelji umesto da se posvete emocionalnom i socijalnom razvoju dece, pažnju posvećuju kvazipostignuću”, istakla je za "Politiku".
Istraživanja potvrđuju da se polovina svih mentalnih poremećaja javlja pre 14. godine.
„Jasno je zašto. Deca i mladi su ranjiva grupa. Još nisu sazreli, pred njih se postavljaju ogromni zahtevi a izostaje emotivna podrška porodice. U tom raskoraku nastaje mentalni problem, ne mora nužno da bude bolest. Nekad je problem s mentalnim zdravljem lakmus papir koji pokazuje da nešto u porodičnoj dinamici nije u redu. Na primer, ne plasira se sistem vrednosti zasnovan na radu, trudu, postignuću nego – da imaš petice. To je samo vrsta pritiska”, smatra Lajovićeva.
Rečenica koju je čula od jedne majke dok je radila kao psiholog u školi i danas joj odzvanja u glavi, a glasi: „Vodi računa da nas sve ne obrukaš.”
„Ta za mene toliko strašna formulacija nekada je bila retkost, jedna u generaciji. Danas implicitno roditelji očekuju i kada o detetu govore ističu da je ono odličan đak, da ima sve petice, da ide na klavir, violinu, engleski, sport, recimo, tenis, a trenira ga neko ko zna Novaka Đokovića. Ili naglašavaju da dete ide na treninge iako nemaju, nego su pozajmili pare za to. Znači, očekuje se vrhunski rezultat, a pritisak na dete je nenormalan”, dočarava Lajovićeva.
Naglašava da mi deca značajno više treba da učestvuju u aktivnostima koje nisu takmičarske nego su saradničke.
„Preteran takmičarski duh kod dece razvija osećanje nesigurnosti pa i ponašanja koja nisu na listi moralnih, na primer lažu. Ako se ne osećaju dobro u svojoj koži, onda je problem s mentalnim zdravljem očekivan. U adolescenciji krize mogu da budu vrlo dramatične, praćene i ulaskom u narkomaniju”, objašnjava Lajovićeva.
U školskom okruženju evidentan je porast najdrastičnijih oblika nasilja među vršnjacima, ali i nad nastavnicima.
„Nasilno okruženje prvo podstiče nesigurnost, podstiče strah i podstiče probleme sa mentalnim zdravljem. Čim su te tri stvari tako snažne, nemate dobru podlogu nego imate vrlo lošu osnovu za razvoj dece. Morali bismo prvo da više komuniciramo jedni s drugima, ali iskreno i autentično. Znači, ako imam problem, da to i kažem. Ne smemo da ćutimo, a jalovo je pričanje bez delovanja. Ako se problem odraslima prijavi a odrasli ništa ne preduzmu, onda deca i mladi odustaju od toga da bilo šta prijave. Ćute i trpe, što je pouzdani put u probleme s mentalnim zdravljem”, zaključuje Lajovićeva.
