Književnica Kler Vitfild u svom eseju o narcisoidnoj majci, koji je privukao veliku pažnju i koji ovde prenosimo u celini.
Bezbroj puta sam čula od svoje majke kako joj je život krenuo nizbrdo zbog mene – taman kad je pomislila da je završila s rađanjem troje dece, ja sam se pojavila. Među najranijim sećanjima koje nosim jeste trenutak kada joj prilazim tražeći nežnost, a ona me odbacuje i hladno govori: "Pusti me na miru, ti si tatina. Idi kod njega."
Postoji i jedna fotografija sa našeg porodičnog izleta. Imala sam oko tri godine i igrala se nožem, dok me majka mirno posmatrala. Sada, kada sam i sama majka tinejdžerke, prosto ne mogu da zamislim kako je mogla da dopusti da se njeno dete igra takvim opasnim predmetom. Isto tako, danas uviđam koliko je mojoj majci očajnički bila potrebna pažnja. Nije želela da bilo ko, pa ni njena deca, zaseni njen trenutak u centru pažnje.
Za moju majku, njen život je bio kao film u kojem je ona uvek igrala glavnu ulogu, dok smo mi, deca, bili tek statisti, daleko od fokusa. Kada bi nam u kuću dolazili prijatelji, majka je uporno tražila njihovu pažnju, trudeći se da ostavi utisak svojom harizmom. Ako u tome ne bi uspela, pokretala bi svađe s ocem, samo da bi opet privukla svu pažnju na sebe.
Moja majka je takođe imala običaj da često menja svoja objašnjenja, pa tako nikada neću sa sigurnošću znati šta se desilo s našim psom kad sam bila dete. Mogu se samo nadati da je veterinar imao opravdan razlog da ga uspava i da to nije bila još jedna od majčinih odluka. Godinama kasnije, kada sam je pitala o tome, negirala je da je vikala na mene. Da nisam imala sestru koja se jasno seća tog događaja, možda bih i poverovala da sam sve izmislila.
Moj odnos sa majkom, koja je bila narcis, skoro me je uništio. Umrla je u januaru 2016. godine, i neko bi možda očekivao da osetim olakšanje. Međutim, tada je usledio pravi psihički slom, jer sam napokon bila prinuđena da se suočim sa sećanjima iz prošlosti provedene s njom.
Mama je imala 69 godina kada su joj dijagnostikovali rak pluća i završila u bolnici. Nakon samo mesec dana, preminula je. U tom periodu sam se trudila da budem odgovorna ćerka i često sam putovala do njenog grada i bolnice, obavljajući posete tri puta nedeljno.
U to vreme, živela sam u stabilnom braku sa svojim mužem Dankanom, a naša ćerka, Kejtlin, imala je 12 godina, iako nije bila Dankanovo dete. Radila sam na dobroj poziciji i imala sam utisak da sam prevazišla traumatične uspomene iz detinjstva.
Međutim, kada sam je prvi put posetila u bolničkoj sobi, u trenutku kada sam je ugledala sa maskom za kiseonik, nešto se prelomilo u meni. Osoba koja me je kroz život uvek plašila i bila hladna, sada je ležala nemoćna pred mojim očima. Ipak, čak i tada, nije odustajala od svoje otrovne prirode. Nisam očekivala izvinjenje, ali svakako nisam ni mislila da će sve završiti konfliktom.
Jednom prilikom, samo nekoliko minuta nakon mog dolaska, skinula je masku sa lica i hladno mi rekla: "Možeš da ideš." Drugog puta me je prekorila zbog toga što sam, kao dete, prestala da pohađam časove klavira: "Sigurno ti je sada žao zbog toga!" rekla je sa podrugljivim tonom.
Iako sam s godinama naučila kakva je osoba, u tom momentu sam proklinjala dan kad me je rodila. Gledam u krevetu majku koja je umirući bolesnik, bori se za vazduh i i tada ima silnu želju da me povredi.
Tokom svih tih napada, ostajala sam nema, kao što sam uvek činila u njenom prisustvu. Bilo mi je 37 godina, a i dalje sam se pred njom osećala kao mala devojčica.
Pred kraj njenog života, činilo mi se da je možda osetila neki tračak nežnosti prema meni. Spomenula je da želi da mi ostavi novac kako bih mogla da renoviram kuhinju nakon njene smrti. To je bio jedini znak bilo kakve nežnosti koji je ikada pokazala prema meni.
Na dan njene smrti, bila sam pored nje zajedno sa svojom braćom i sestrama. Dok su oni plakali, ja nisam mogla da ispustim nijednu suzu. Niti sam išta osetila na sahrani. Tek mesec dana kasnije, emocije su me počele preplavljivati. Prva je bila osećaj slobode - više nikada neću morati da slušam njene kritike.
Zatim je došao bes, jer nikada neću moći da je pitam zašto me je tretirala na taj način. Ubrzo su počele da izbijaju uspomene iz detinjstva, a sa njima i decenijama potiskivani bes. Zašto je bila takva prema meni? Da li me je ikada volela? Moja stabilnost se urušila. Više nisam bila u stanju da radim, zapustila sam brigu o svojoj ćerki, a pojavili su se i zdravstveni problemi poput Hašimota. Povukla sam se iz društvenog života i svake noći sam pila kako bih se umirila.
Zbog odnosa s majkom, razvila sam osobinu da nikada ne znam kako da kažem "ne." Uvek sam očajnički tražila potvrdu od drugih, jer ako ni moja majka nije mislila da nešto radim kako treba, morala sam da tražim odobrenje od svih drugih. Nikada nisam odbijala ništa, a kada bih posrnula, osećala bih se potpuno uništeno.
Dok sam se tako prisećala svega, i odnos sa mužem počeo je da se raspada. Nebrojeno puta ćerka me je zaticala kako sedim i plačem. I dalje sam čula majčine kritike u glavi. Stalno je bila uz mene, podsećala me da ništa ne radim kako treba i da ništa neće biti od mene, da sam predebela, premršava, prevelika kukavica.
Kada sam bila mala, njena arogancija delovala mi je privlačno. Sve što sam želela bilo je da obrati pažnju na mene. Uvek je radila neočekivane stvari - recimo, kada mi je bez najave kupila štene. Bila je lepa, atraktivna i privlačila je ljude kao magnet. Tek kada sam malo odrasla i počela da boravim u domovima svojih prijatelja i posmatram njihove roditelje shvatila sam da se moja mama ne ponaša kako treba.
Moj otac bio je u mornarici i kada sam se rodila, mama je bila jedina zadužena za nas. Bila je nesrećna. Tata je bio spreman na sve samo da ima miran život i nikada joj se nije protivio. Mama se uvek ljutila kada sam zvala tatu da nešto zajedno radimo. "Ne očekuj od njega ništa, on samo želi ručak na stolu i to je sve".
Kritikovala me je jer ličim na njega. Udarala me je često i uvek sam se zaklinjala da ću joj uzvratiti kada porastem. Naravno, nikad nisam ni pokušala.
Ako sam plakala, rugala mi se. Ako bih se zbog toga naljutila, udarila bi me. Zato je jedina odbrana bila da nikad ne pokazujem emocije, da umrem iznutra i da gledam belo i bez reakcije, šta god da se dešava.
Jedino dobro u svemu je to što je mama bila veoma angažovana oko mog školovanja. Bila sam prva u porodici koja je otišla na fakultet. Nije to bilo zbog mene same, već zbog njene rešenosti da će makar jedno dete školovati do kraja.
Na fakultetu sam bila izgubljena jer sam navikla da neko dominira nadamnom, pa sam ulazila u poremećene odnose sa muškarcima koji su me tretirali loše, kao i moja majka.
Kada sam se zaposlila, upoznala sam oca moje ćerke. Bio je dobar prema meni, bili smo u vezi dve godine kada sam zatrudnela. Tri godine kasnije se naša veza okončala i postala sam samohrana majka bez podrške porodice.
Onda sam upoznala Dankana 2007. godine i život mi se preokrenuo. Sagradili smo život iz koga smo izbacili moju majku. Moje roditelje je video svega dva puta - jednom kada je tati dijagnostikovan tumor mozga 2011. godine. Tada mi je delovalo besmisleno da se ljutim na njega iako smo pre toga prekinuli kontakt. Kao i uvek, ušla sam u ulogu tihe pomoćnice i zanemarila svoja osećanja. Majci nisam govorila ni reč, kako god da se ponaša prema meni jer nisam želela da izazove scenu koja će potresti tatu.
Kada je otac umro šest meseci kasnije, nije mi ni palo na pamet da imam pravo da žalim. Morala sam da se posvetim majci. I opet sam progutala osećanja i angažovala se oko nje. Možda su zbog toga sav bes i mržnja isplivali iz mene kada je i ona umrla. Srećom, nakon par meseci takvih emocija, potražila sam pomoć lekara.
Polako sam shvatala da sada, kada majke nema, konačno sam slobodna. Više nisam morala da strahujem da će iskočiti i krenuti da me kritikuje. Tek sada učim da biram prijatelje prema onome koliko mi uzvraćaju. Ranije sam prijatelje birala na osnovu toga koliko sam ja njima korisna. Odjednom sam počela da upoznajem sebe.
A inače, mama mi ipak nikad nije kupila kuhinju. Jeste mi ostavila novac za nju, ali sam ga potrošila na kurs kreativnog pisanja koji sam iskoristila tako što sam napisala debitantski roman. To je moj način da povratim kontrolu nad sobom.
