1. Najveća greška je kada majka svojoj ćerki govori: "Treba da budeš fina, prijatna, moraš svima da se dopadneš, treba da naučiš da kuvaš.... treba da ovo ili ono..." Nema ništa loše u kuvanju, ali devojčica ovu rečenicu u svojoj glavi memoriše kao: "voleće me samo ako znam da kuvam i ako sam fina".
Ako hoćete da vam ćerka zna da kuva, bolje je da joj kažete: ajde da danas zajedno skuvamo supu, očistimo kuću i td.
Ako ćerka vidi da mama nešto radi i uživa u tome, ona će to želeti da nauči.
2. Majka nikad ne sme da ima osuđujući odnos prema muškarcima i intimnosti. Rečenicu ovog tipa, devojčica nikad ne sme da čuje od svoje majke: "Svi oni traže samo jedno!"; "Čim nađe bolju, muškarac ode","Treba da budeš nepristupačna, da se ne daješ lako..."
Ako čuje neku od ovih rečenica, devojčica će odrasti u uverenju da su muškarci agresori, silovatelji, te da je seks nešto prljavo i loše, nešto što treba izbegavati. Istovremeno, njeno telo će početi da joj šalje signale sa godinama, hormoni će početi da besne, a ova unutrašnja kontradikcija između zabrane koja dolazi od majke i želje koja dolazi iznutra takođe je veoma traumatična.
3. Ćerki, starijoj od 20 godina, stalno govorite da je njena formula za sreću "udaja i rađanje dece". I idealno bi bilo da se uda do 25. godine, inače će biti kasno. Razmislite o tome: u početku ste joj kao detetu govorili šta treba da nauči da bi se udala i postala majka, a zatim ste joj nekoliko godina plasirali ideju da su muškarci loši, a seks prljavština, a sad opet govorite: venčaj se i rađaj ... Rezultat je strah od same veze.
4. Četvrta greška je prezaštićenost. Sada je ovo velika nesreća, jer majke sve više vezuju svoje ćerke za sebe i okružuju ih sa toliko zabrana da postaje zastrašujuće. Ne idi u šetnju, ne druži se sa ovima, zovi me na svakih pola sata, gde si, zašto si zakasnila 3 minuta. Devojčicama se ne daje nikakva sloboda, ne daje im se pravo da donose odluke, jer se te odluke mogu pokazati pogrešnim. Ali to je normalno! U dobi od 14-16 godina normalan tinejdžer je u procesu odvajanja, želi sve da odluči sam i mora mu se to dozvoliti.
5. Peta greška je formiranje negativne slike o ocu. Nije važno da li je otac u porodici ili majka odgaja dete bez njegovog učešća, neprihvatljivo je pretvaranje oca u demona. Ne možete reći detetu da su njegovi nedostaci nasleđeni od oca. Ne možeš oklevetati oca, kakav god on bio. Ako je zaista bio „kreten“, tada bi majka trebalo da prizna svoj deo odgovornosti za činjenicu da je upravo takvu osobu izabrala za oca svog deteta. Dete ovde nije krivo, te ne treba mu nametati takav stav.
6. Šesta greška je telesno kažnjavanje. Ako udarite svoju ćerku, psihički, ona brzo klizi sa normalnog samopoštovanja u položaj poniženog i potčinjenog. A ako fizička kazna dolazi od oca, ovo će gotovo sigurno dovesti do činjenice da će devojčica izabrati agresora za partnera.
7. Sedma greška je potcenjivanje. Ćerka treba da odraste, neprestano slušajući da je najlepša, najdraža, najsposobnija, najbolja. Ovo će stvoriti zdravu, normalnu sliku o sebi. Ovo će joj pomoći da odraste sa osećajem samozadovoljstva, samoprihvatanja i ljubavi prema sebi. Ovo je garancija njene srećne budućnosti.
8. Osma greška je svađanje roditelja pred ćerkom. Roditelji nikada ne bi smeli da se svađaju pred decom, to je jednostavno neprihvatljivo. Naročito kada su u pitanju lični konflikti majke i oca, međusobne optužbe. Dete ovo ne bi trebalo da vidi. A ako se to zaista dogodilo, oba roditelja bi trebalo da se izvine i objasne da nisu kontrolisali svoja osećanja, posvađali su se i već su se pomirili, i što je najvažnije, objasniti detetu da ono nema nikakve veze sa tim.
9. Deveta greška je loše ophođenje u pubertetu prema devojčici. Postoje dve krajnosti: dozvoliti sve, kako ne bi izgubili kontakt, i sve zabraniti, kako ne bi „propustili“. Oboje je loše.
Jedini način da se ovaj težak period prebrodi bez žrtve je čvrsta i dobra volja. Čvrsta volja - pridržavanje granica, dobronamernost - u komunikaciji. Za devojke u ovom dobu je posebno važno da sa njima puno razgovaraju, pitaju ih, odgovaraju na raznorazna njihova pitanja, dele svoja sećanja. I treba da reagujete smirenije, nikada ne koristite ove razgovore protiv deteta. Ako se to sada ne uradi, nikada neće biti intimnosti, a odrasla ćera će reći: „Nikad nisam verovala svojoj majci“.
10. Poslednja greška je pogrešan odnos prema životu. Devojkama ni u kom slučaju ne treba reći da njen život mora sadržavati određene tačke. Mora da se venča, da rađa, da bude mršava i td. Devojčicu morate da prilagodite tome što je ona, morate je naučiti sposobnosti da sluša sebe, mogućnosti da radi ono što voli, što radi, da uživa, da bude nezavisna od tuđih procena i javnog mnjenja. Tada će odrasti srećna, lepa, samopouzdana žena, spremna za punopravno partnerstvo.
