Živ čovek na svojim leđima može da ponese mnogo toga, i najcrnji dani mogu da se zaborave i da se krene dalje ako čovijek ima nadu. Nada je ono što u svakom živom biću posljedenje umire.
Priča je bila aktuelna 2016. godine, ali nažalost i dan danas možemo da vidimo slučne slučajeve. Nadamo se da je sada Dika dobro i da živi nekim mirnijim životom, jer to zaslužuje.
Ovo je priča o ženi koja je trpela, doživela i preživela sve. Udarci, vređanje i zostavljenje bili su dio njena svakodnevice. Kako je to biti zavoren u jednoj prostoriji i svaki dan strahovati od novih napada besa i dobijati nove udarce? Dika Kadrić nažalost zna kako...
Dika kaže da joj je život težak od malih nogu.
Dika ima sina iz prvog braka, a u drugom braku je dobila još dvoje dece i kaže da joj je to najteži period, jer je živela sa čovekom alkoholičarem koji je bio nasilan prema njoj.
"Lomio mi je vilicu. Trošio je i drogu, pio je. Sad je malo stariji pa manje pije, a ranije je non stop pio."
Dva puta je bila u sigurnoj kući. Jednom je bila godinu dana, drugi put je bila šest meseci. Tek kad mi je nos polomio otišla sam u sigurnu kuću i bila tamo godinu dana. Ja ga nisam teretila zbog ozlede, a on je ležao u zatvoru jer je narušavao javni red i mir.
"Išla sam kod komšinice da prespavam dok se on ne otrezni. Komšinica Sadeta mi je izlazila u susret. "
"Najteže mi je bilo kada sam decu ostavila sa mužem u stanu 21 dan, a ja otišla u sigurnu kuću. Tad me zove Centar za socijalni rad i kaže da je muž pijan sa decom došao u kafanu, malu ćerku držao u naručju, a drugom rukom se tukao."
Kaže da žive siromašno, ali da im komšije pomažu da se prehrane, a i oko kućnih poslova.
Kaže da decu nije maltretirao, ali je pred njima nju tukao.
"Nekoliko poslednjih godina me ne maltretira, ne tuče, sretnemo se u dvorištu, ali nemamo nikakve probleme."
"Ponekad pomislim da je to neko iskušenje, a nekad sebe pitam Šta sam ja Bogu zgrešila?"
