"Svađamo se i vučemo već pet meseci. Psihički i fizički sam već slomljena. Tema vere, krštenja i otplaćivanja kredita se vraćaju svakih nekoliko dana, ali sa duplom snagom. Suprug mi sugeriše da imamo problem sa komunikacijom i da je sve to moja krivica, a meni to izgleda kao da on sam ne zna šta želi" - napisala je u pismu redakciji Ofeminin.pl. gospođa Sabina.
Ispod možete pročitati pismo gospođe Sabine
Pre godinu dana sam se udala. Od samog početka smo se fundamentalno razlikovali po pitanju vere. Ja verujem u boga i praktikujem katoličku veru (svake nedelje idem u crkvu, uveče se molim), dok je on ateista koji čak nema potrebu da proslavlja praznike (raduje se što ima dodatno slobodno vreme na poslu). Međutim, prihvatili smo naše razlike i trudili se da nekako uskladimo ova dva sveta, jer smo smatrali da ćemo izgraditi odnos na međusobnom tolerisanju i poštovanju druge strane.
Kada smo razgovarali o planovima za venčanje nakon veridbe, jasno sam izrazila želju da imamo crkveno venčanje i da u budućnosti krstimo decu. Za mene, ove dve stvari nisu bile predmet rasprave. Na početku, verenik je imao problema s tim i pokušavao je pregovarati, ali na kraju se složio s crkvenim venčanjem i krštenjem dece. Neočekivano, dve nedelje kasnije, promenio je mišljenje i postavio uslov da imamo venčanje, ali jednostrano, jer on ne želi primiti nikakve običaje. Složila sam se jer sam smatrala da oboje moramo pronaći kompromis u vezi s tim, iako je gorčina ostala.
Sklopili smo jednostrano venčanje 2022. godine
Bila sam uverena da smo potpuno usaglašeni po pitanju krštenja i vere. Međutim, sve se promenilo početkom ove godine...
Po tom pitanju pojavio se novi sukob. Suprug, još pre nego što smo se upoznali, zajedno s roditeljima, uzeo je kredit za stan. Pre venčanja razgovarala sam s njim o tome i pitala da li ćemo pravno regulisati te stvari - čak sam insistirala da bude tako. Želela sam otkupiti polovinu stana i doprinositi kreditu, ali uz uslov da to bude notarski overeno, tako da zvanično budem upisana kao suvlasnik nekretnine. Tada se verenik nije složio i rekao je da bi trebalo ostati kako jeste. To mi nije bilo po volji, ali na kraju sam pristala. Na kraju krajeva, nakon venčanja, sve je bilo naše, zajedničko...
Početkom ove godine, pola godine nakon venčanja, suprug je počeo prigovarati da je "ceo kredit na njegovim plećima". To me iznenadilo jer smo već sve bili dogovorili, stoga sam ponovila svoj predlog. Međutim, on je opet odlučno odbio.
Kao da to nije bilo dovoljno, tokom ovog sukoba, suprug je izbacio da "je promenio mišljenje o krštenju i ne slaže se da se deca prisiljavaju na veru". Vikao je da je moderan i tolerantan i da žali zbog prethodnih dogovora. Noge su mi klecale, osećala sam se loše... Naglo nešto što je za mene bilo osnova, svetinja, životna vrednost, srušilo se kao kula od karata. Počela sam plakati od bespomoćnosti i ljutnje.
Rekla sam mu da da sam znala da će promeniti mišljenje pre venčanja, ne bih se udala za njega. Odgovorio je da je svestan toga.
Rekla sam mu da postavljanjem stvari na taj način, naš brak nije važeći, jer on nije ispunio najvažnije uslove i jednostavno me prevario.
Osećam se prevarenom i veoma povređenom. Pre nekoliko meseci, srce mi se slomilo na milion delova. Imam 31 godinu i vizija počinjanja svega iznova me plaši. S druge strane, ne znam da li ću ikada moći ponovo da verujem suprugu. Na sreću, nemamo još uvek decu, pa možda sada može biti dobar trenutak za razlaz.
Od majke sam dobila savet zlata vredan, a to je: "Svađom ne postižeš ništa. Budi mudra žena. Reci mu na fin način "Zar ne bi želeo da ja budem srećna, a to venčanje i krštenje mene čine srećnom? Zapamti, kad je žena srećna, biće i muž i deca". Olučila sam da je poslušam.
