Uprkos tome što su izgubili veliki deo sećanja, ljudi koje volimo i dalje su tu, žive među nama. Neće se sećati mnogo toga iz svog života, čak ni imena svoje dece. Bilo da su u pitanju teški oblici demencije ili Alchajmerova bolest, s njima je teško razgovarati jer je njihov pojam vremena drugačiji od našeg.
Njihovo pamćenje ima dve "fioke": kratkoročnu i dugoročnu memoriju. Možemo dopreti do onoga što im se dogodilo jako davno, ali teško ih je podsetiti na nedavne događaje, pogotovo na nešto iz jučerašnjeg dana. Zato moramo da se prilagodimo mi njima ukoliko želimo komunikaciju. Postoji nekoliko načina da uđemo u njihov svet umesto neuspešne potrage da oni uđu u naš. Ako obolelom od demencije kažemo da ćemo sutra doći na ručak, on će se složiti s predlogom, ali ćemo ga sutradan zateći u pidžami.
Ali ako ga upitamo kako je povredio koleno pre 30 godina, setiće se svega do detalja. Unapred se pripremite i razmislite šta su vaši voljeni nekada voleli da okuse, slušaju, dodirnu.U svakom razgovoru vratite ih na stara sećanja i ohrabrite ih da o njima govore što više mogu. Teško je ako vas roditelj ne prepozna i ne može da se seti vašeg imena, ali ćete moći da razgovarate i slušate od njega kako vam priča o nečemu što se dogodilo davno. Birajte takve teme, o vašem i njihovom detinjstvu. Laknuće vam na duši dok ih slušate kako govore o prošlosti sa zadovoljstvom. Donesite im albume s fotografijama. Neće prepoznati praunuku, ali hoće svog pradedu.
Pošto žive u prošlosti, dementni članovi naše porodice često će se raspitivati o ljudima kojih više nema ili kućama i predmetima koji su davno prodati i izgubljeni. Neretko stara majka pita gde je njen muž, koji je preminuo pre mnogo godina. Nemojte objašnjavati da je muž umro, da neka draga stvar više ne postoji. Nema efekta i naići ćete samo na zbunjeno drago lice. Umesto toga, skrenite odmah razgovor o nečemu čime se muž bavio, sve dok ne naiđete na staro sećanje i majka počne da priča. Čim krene, pustite je da o tome priča koliko god hoće. Preokrećite svaku temu, svaki lik, tamo gde još uvek postoje sećanja.
Kada im kažemo odlučno "ne" na ono što traže, oboleli od demencije će osećati ljutnju i bes tokom celog dana. Nikada im ne govorite ovu reč. Od toga vajde nema. Spremimo se na diverziju i skrenimo razgovor. Nažalost, oni brzo zaborave šta su pitali i ostaju mirni. Svako naše "ne" suočava bolesne ljude s realnošću, ali našom, ne njihovom. Oni žive u svojoj realnosti. Lako je vama ili onima koji se o njima staraju da izgubite živce i viknu, ali to je za njih stres. To im ne treba prirediti.
