Ulazim unutra da kupim hleb za sutra, neradni mi je dan i mrzeće me da rano izlazim, volim njihove domaćinske proizvode, a i usput su mi, blizu stana. Osoblje skroz okej, znamo se, pa se komšijski malo prisnije pozdravljamo.
U pekari nas troje: prodavačica, prodavac (koji nema više od 40 leta) i ja. Biram par proizvoda i krećem ka kasi u momentu kad u pekaru ulazi beskućnik - ili neki težak socijalni slučaj. Rekla bih da nema više od pedesetak godina i sigurna sam da nije bio ni pijan ni drogiran. Na njemu najofucanija moguća garderoba, neki ućebani džemper i donji deo trenerke, brada i kosa prljava i neočešljana već toliko dugo da su počeli da se formiraju dredovi.
***
Dok ja plaćam, prodavac ga već gleda podozrivo i neprijateljski. Ne obraća mu se sa "Izvolite", već s gađenjem mrsko gleda i čeka da druga strana progovori. Ovaj tiho pita jesu li krofne sveže (u to vreme, pred zatvaranje, proizvodi se prodaju po smešnoj ceni tipa tri krofne ili četiri kroasana za sto dinara). Prodavac drsko na pitanje odgovara pitanjem: "A šta ti (TI, a ne vi) misliš?" Ovaj ćuti i kaže: "Dajte mi za sto", vadeći novčanice po deset i dvadeset dinara, koje je, verujem, negde užickao.
U međuvremenu šapućem prodavačici da ću ja to da platim i pitam ga glasno, ali oprezno želi li još nešto da ponese. Skromno odbija, još ne znajući da je njegov ceh plaćen, ali ja insistiram da mu daju hleb, tek pečene rol viršle i jogurt. Prodavac nonšalantno zamotava namirnice i pruža mu ih s neskrivenim gađenjem pokretom da ga slučajno ni milimetar ne dodirne rukom.
Kasirka prati situaciju i sa saosećanjem čoveku tiho (kao da se boji da se kolegi slučajno ne dopadno ton njenog glasa) kaže da je sve plaćeno. Ovaj zastaje, nije mu jasno šta se dešava, a onda se okreće prema meni i nekoliko puta zahvaljuje pogledavši me duboko u oči.
"Samo uživajte!", rekoh mu da zazvuči što veselije, a on tiho, baš kao što je i ušao, izađe iz pekare.
"Svaka vam čast", reče mi kasirka da je kolega ne čuje, dok sam u glavi sklapala neku smirenu i smislenu rečenicu da mu se obratim. Jer ne bih imala mira da nisam.
***
"Gospodine, nemojte biti tako grubi prema ovakvim ljudima, teške su to sudbine. Ako ne možete da pomognete, ne odmažite. Između njega i vas nema ama baš nikakve razlike sem što vi imate sreću da radite, a on je iz ko zna kojih razloga propao u ambis. Budite makar ljubazni. Osim što vam je to u opisu radnog mesta, pre svega je ljudski. I ne ljutite se na mene što vam ovo kažem, već razmislite o ovoj večerašnjoj situaciji. Obrnite uloge. A ja ću naići sutra-prekosutra i po vašem ponašanju prema meni ću znati da li ste shvatili šta sam želela da vam kažem. I isto kao i ovaj nesrećnik večeras ću vas pitati da li je proizvod svež jer je možda u pultu stajao ceo dan. Pomozite, ne odmažite, doviđenja", rekoh pri izlasku iz prostorije uhvativši krajičkom oka pogled prodavačice i njegov blagi stid. Nije stigao da reaguje, ili nije smeo, ne znam. Ali znam da je bolje što je ćutao.
***
Ceo ostatak večeri bila sam pod utiskom ove situacije.
Znam, s ljudima je danas jako teško i raditi i komunicirati, razumem da nas (kupaca) ima svakakvih: nervoznih, besnih, nevaspitanih... ali ko sebi daje za pravo da odvaja čoveka od čoveka?
Neće moći! Ne, bar dok se ja budem nalazila na licu mesta.
NE PROPUSTITE
