Lidija je moja baba-tetka, koja živi u Subotici. Posećujemo se jednom ili dva puta godišnje. Kada sam je jednom prilikom posetila, listale smo njen album sa slikama, a ja sam imala utisak da ispred sebe vidim ceo jedan život. I tako je sve počelo.
Lidiju nisam videla od prošle godine i sada sam shvatila koliko se mnogo promenila za ovo kratko vreme.
Prošle godine ona je imala 88 godina, bila je sveže ofarbana u neku belo-plavu nijansu kose koja je isticala njenu belu put, sa mrvicom parfema, belom bluzom sa brošem. Bila je energična, vedra, sa vragolastim osmehom, uprkos godinama.
Čim je vidite možete da prepoznate da je to žena sa oštrim vidom, bistrim umom i fenomenalnim smislom za humor.
Kada sam dolazila kod nje, Lidija bi unapred isplanirala ceo naš dan, tako da nije bilo predaha: štetnja, priča, ručak u kafani koji se protegne do sredine noći. Ići protiv Lidijine volje bilo je besmisleno. To je osoba kojoj moraš da se prepustiš. Uz njene fenomenalne priče i savete koji zlata vrede, dan se izvuče, pa se zatekneš kako se spremaš nazad, a ostala bi još dugo uz ovo divno stvorenje.
Danas sam kod Lidije drugim povodom. Ona je ove godine napunila 89. godina i sasvim se promenila. Život je promenio. Sin joj je umro. Prvi put vidim Lidiju koja nekontrolisano plače, a pogled joj je prazan, lice utrnulo. Postala je dvostruko mršavija i prozirnija. Telo joj je bilo krhko i umorno.
Odmahuje glavom i kaže: "Nije mi jasno zašto i kako još živim. Bog me kažnjava."
NE PROPUSTITE
Dok gledam ovu ispijenu, bledu i umornu ženu koja izgleda bar 10 godina starije, ne mogu a da se ne setim one živahne i energične bakice od prošle godine. Kao da gledam u dve različite Lidije. Ona više nema tema za razgovor, postala je nema. Gleda negde u daljinu i ćuti. Kaže: "Čekam da umrem, ali nije lako! Ceo život se čuvaš od smrti, a kada želiš da umreš tek tada shvataš koliko je to teško," kaže ona setno.
Sedi pored prozora i gleda u vrtić koji se nalazi ispred njene zgrade. "Opet sam bila kod doktora. Nadala sam se da će mi reći da imam još dva meseca života, a on je rekao: Lidija toliko si zdrava da možeš da rodiš! HA! Život stvarno nije pravedan. Pa koja je to pravda da je moj sin ispod zemlje, a ja živim?"
Ništa joj ne govorim. Nemam reči. Ni ja ne vidim pravdu u tome da jedna majka nadživi svoje dete - to je kazna koju niko na ovom svetu ne bi smeo da plati, ali eto - dešava se. Možda ipak u tome ima neke svrhe, ali je mi, obični smrtnici ne vidimo?
Gledajući u Lidiju ja ne vidim svrhu te njene tragedije - vidim samo kaznu.
