Sve priče počinju od majke, pa tako i ova. Moja majka oduvek je imala običaj da kaže da bi volela da se rodila kao ptica. Ne, neka ogromna, moćna ptica kao što je soko ili orao. Ne, neka selica, koja vidi sveta, poput rode ili laste. Ona je oduvek htela da bude kao vrabac.
"Njemu je potrebno tako malo - malo hleba, malo vode i malo slobode, a on lagan, pa srećan...", objašnjavala je ona.
Međutim, ona nije ni svesna, da već godinama živi skromno kao vrabac.
Na pitanje "kako si?" uvek odgovara "hvala Bogu". Kada ruča, jede malo i uvek na kraju kaže: "slava Bogu." Tu filozofiju skromnosti, povezanu sa životom ptice i ona je ponela iz kuće.
Deda, koji je umro pre nego sam se ja rodila, kažu da je uvek govorio da je "čovek kao kokoška. Ako hodaš kao kokoš, znaš koliko i kokoš..." Aludirajući da svaki čovek mora u životu "videti sveta" kako bi znao nešto više....
Iako sam do sada upoznala mnogo žena koje su tvrdile da su "lavice", moćne kao velike ptice grabljivice i time se ponosile, još uvek nisam upoznala neku poput moje majke koja je oduvek htela da bude vrabac.
