Devojka je napisala: "Najlakše je udati se i izrađati decu", ciljajući na potrebu mama da se ponose činjenicom da su samo mame.
Iako postoji, nažalost, mnogo majki koje rode dete, pa ga zanemare, napisati "izrađati decu" ima mi smisla jedino ako izlazi iz usta starice koja još uvek koristi neke prastare, narodske termine i živi u 19 veku.
Izrađati decu mi zvuči kao da ih majke “izrađaju” negde usput u prašnjavu cestu. Kao da ih izbacuju iz sebe mehanički, bez trunke bojazni, zubima kidajući vrpcu. Zvuči mi posprdno. Sramno. Cinično.
Zvuči mi kao da je majka neka štanc traka koja će sad iz sebe da ispusti nekoliko komada “nečega”.
Ja ne znam da li je ta devojka rađala, ali znam da nikada ne bih mogla da napišem tako nešto.
Jer NIJE najlakše roditi. Nije lako ni zatrudneti. Nije često ni tako lako održati trudnoću. Dovesti je bezbedno do devetog meseca. Nije uvek rađanje “izrađanje” dece. Nije mahanika. Dete ne “ispada” iz svoje mame tek tako.
Mama ga rađa.
Omalovažavati “rađanje”, opisujući ga kao vrlo lak čin, samo ide na ruku svim onim muževima, svekrvama, familiji, poznanicima koji očekuju da se porođena žena digne na noge i vrati tekućim aktivnostima tri dana nakon “izrađanja”.
Što sad plačeš tu, bez razloga?
Što se vučeš po kući, nije valjda da te rana još boli?
Ajde ustani iz kreveta, brže ćeš se oporaviti!
Dolazimo nas petoro danas da vidimo bebu! Spremi tamo neku zakusku!
Kakvi hormoni? U naše vreme žene su njivu kopale pet dana posle porođaja!
Porodila se, možeš misliti!
…
Ja svoje dete nisam izrodila, već sam je rodila.
I uz dužno poštovanje prema svim ženama koje nemaju decu, ne sećam se da mi je bilo šta drugo u životu donelo više straha, strepnje, hrabrosti, ljubavi i ponosa. I baš kao što rađanje nije najlakše, tako ni udaja nije najlakša. Osim ako ne pričamo o ekstremnim primerima.
Naći čoveka ili ženu sa kojim, sa kojom, treba da živiš, ležeš i ustaješ iz kreveta, deliš, stvaraš, smeješ se ili tuguješ, menjaš… nije najlakše.
Partner se ne kupi uz put, kao što se ni deca ne “izrađaju” uz put.
Stiglo neko ludo vreme u kom je “trendi” ne ponositi se mnogo činjenicom da si samo majka. Jer onda si kao jadnica koja ništa drugo u životu nije postigla. O porođaju ne treba puno pričati, jer to je “najlakše”, raširiš noge, malo gurneš i dete ispadne. Ni prva ni poslednja.
Sve ono čime bi trebalo da se ponosimo, ovde je počelo da se ismeva i srozava.
Zato smo se i mi srozali, tražeći “sreću” u nekim krupnim stvarima, zanemarujući sve one “sitnice” koje oko sebe imamo.
