Baš tako

Moja tetka je jedna od onih žena koja zbog praktičnog života nema vremena za život: Dobra duša, samo malo gorka!

Razgovori s njom su bili praktični, teški i na momente nepodnošljivi

Porodica 03.07.2020. - 12:17h Autor: Srbijanka Stanković/ Lolamagazin
Foto: Shutterstock

Sara je sređivala ormar kad je čula zvono na ulaznim vratima. S prozora je ugledala tetku. Instinktivno je prevrnula očima pa ukorila sebe zbog toga. Tetka nije imala lošu dušu, samo je bila malo gorka. Tako je valjda sa nekim ljudima. Od lošeg života se stvrdnu, pa se više ništa lepo za njih ne kači. Razgovori s njom su bili praktični, teški i na momente nepodnošljivi.

 

Zašto si ovo dete ovako lako obukla? Što ne dodaš malo ulja u ovu salatu, suva je? Je l’ tvoja svekrva opet zanoveta? Onaj tvoj ne misli da okreči? Kad misliš da nađeš posao? Kako misliš pišeš? Šta pišeš? Recepte? Roman? Ne mlati se, Saro, nađi pravi posao!

 

Kad za njom zatvori vrata, Sara bi gotovo uvek odahnula. Iako se nikad nije zadržavala duže od sat vremena, nekad su se te posete u Sarinoj glavi otezale u večnost.

 

Šta radiš toliko tamo? – upitala je ljubeći je triput u obraz bez „dobar dan“.

 

Zdravo, tetka!

 

Zdravo, zdravo! Kamo sreće da sam zdravo! – s vrata je počela.

 

Sređujem ormar. – rekla je Sara da prekine tužbalicu koja još nije počela i momentalno se ugrizla za jezik, jer je tetka već bila u sobi.

 

Da vidim? Kakvo ti je ovo haljinče, Bože me sačuvaj?! A ovaj džemper? Imaš ga od gimnazije, baš ga se sećam! Što ne baciš to? A gle, košulja što sam ti kupila! Nisam videla još nijednom da si je obukla.

 

Tetka je rafalno izbacivala primedbe dok je prevrtala već složenu odeću na krevetu, praveći grimase. Šta će ti ovo? Ovo si sigurno za Crveni Krst spremila? Aha, lepo, mada ko zna gde to završi, da ti kažem!

 

Sara je već naučila da nema svrhe da odgovara na ovakva njena pitanja. Tetka je odgovarala sama sebi.

 

– A ovo ovde, šta ti je? Vidim da je novo.

 

– Pa i novo je. Dva tri puta obučeno, pre nego što sam ostala trudna sa Vanjom.

 

– Aha. Pa šta ćeš s njim?

 

– Ništa, da nosim. Kad smršam, mislim.

 

– Bolje i to pokloni. Čim ga više od tri godine nisi obukla, nema od toga ništa.

 

– Molim?

 

– Kažem ti da ne lažeš sebe bezveze i praviš gužvu u ormaru. Kad nisi dosad smršala…

 

– Tetka, hoćeš kafu? ‘Ajmo u dnevnu sobu.

 

Znala je Sara da treba da smrša. Obično je tetkini komentari ne bi pogodili, ali tog dana… Pa jednostavno, nije joj bilo do toga da sluša prigovore. Mešala je kafu u džezvi i mislila na sinoćnu raspravu s mužem zbog glupih para. O rukopisu u fioci. O još jednom mejlu u kom joj se zahvaljuju na ponudi, ali da „trenutno nisu zainteresovani za saradnju“, „nemaju uslova“ i tako dalje.

 

Htela je da digne ruke od svega i da se zaposli u fabrici, na liniji, sa diplomom.

 

Muž se našalio: „Tirke, nisi ti za fabriku“ i ona je prsla kao staklena vaza koju baciš na pločice. Mislila je na Meril Strip koja u elegantnoj haljini, na nekoj dodeli nagrada kaže: „Take your broken heart, make it into art“.

 

– Dala si Vanju u vrtić? Nije te strah od korone?

 

– Je l’ si gledala sinoć na TV-u „Đavo nosi Pradu“, tetka?

 

– Molim? Kakav đavo?

 

– Pa kao Meril Strip, ali u stvari…

 

– Mnogo me briga za Meril Strip! – tetka je frknula i kafu srknula.

 

Sara se zakikotala u sebi zbog ove rime. Tetka je narednih deset minuta pričala kako je teča probao da je prevari u mladosti i da je odvede u bioskop, kako je znala da nisu čista posla čim su se pogasila sva svetla, kako poštenu ženu ne treba da zanimaju romantične američke lagarije i kako od Meril Strip više treba da je brine što je opet poskupeo deterdžent za veš.

 

Sara je držala šoljicu u ruci i gledala kroz nju. Ženu koja ne voli filmove Meril Strip. Majku, tetku i odskoro baku koja nije čitala ni novine, ni knjige. Koja joj je za svaki rođendan kupila neki tiganj ili kuhinjski pribor. Tetka je bila jedna od onih žena koje zbog praktičnog života nisu imale vremena za život.

 

– Je l’ ti žao što nekad nisi otišla s tečom na more ili, ne znam, u restoran na večeru?

 

U kafanu? Ja?

 

– Ne u kafanu, tetka. Na neko lepo mesto.

 

– Jeste, pa da mi debelo naplate neko gumeno meso što ne mogu da sažvaćem! Lepo smo jeli i kod kuće.

 

– Naravno da jeste. Nije u tome stvar, nego… u ljubavi, romantici, nečemu što je samo lepo, što nije korisno.

 

– Meril Strip kažeš? Je l’ to onaj film kad prevari muža s onim fotografom? Je l’ taj đavo?

 

– Ne razumem te.

 

– Ne razumeš, ne razumeš. – rekla je tetka, a već se podizala sa stolice. – Tebi bi bolje bilo da uzmeš dete iz vrtića i da manje gledaš te glupe filmove. Mlada žena, udata, lepa, a traći život!

 

– Šta ti je, tetka? Sedi, molim te.

 

– Idem, nemam vremena više, moram na pijacu pa da spremam ručak. Moje ukusne šnicle, bolje nego…

 

– … kafanske, znam! Nisi se valjda uvredila?

 

– Zašto?

 

– Pa zbog Meril Strip…

 

– Saro, rekla sam ti već! Briga me za Meril Strip!

 

Sara je gledala tetku kako odlazi niz ulicu brzim korakom, ubeđenu da nije protraćila nijedan jedini dan života. Nije mogla da zamisli sebe jednog dana tako – izgubljenu u svakodnevici, bez maštanja, umetnosti, ljubavi – jer tako treba. Jer te tako nauči život. Tad joj je sinulo.

 

– Nisi ti, Tirke, za fabriku. Ti si više kao Meril Strip. „Uzmi to slomljeno srce i pretvori ga u umetnost“.

 

Sela je za sto i započela novu priču.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...