O vaspitanju dece je napisano mnogo debelih knjiga, ali najkorisnija su ona saznanja o vaspitanju iz ličnih iskustava i iskustva koja čujemo od starijih, piše Zelena učionica.
Sledeća priča je upravo to, a sigurno će vas način vaspitanja naših baka i dedova naterati da razmislite o vaspitanju svoje dece.
Baka je otišla na par dan i čuvao nas je deda. Vreme je bilo za spavanje, Deda nas je opomenuo da treba da legnemo da spavamo. Rekao je:
"Spavajte, sutra ću vas probuditi prilično rano. I da se zna, doručak je u devet sati."
Nismo, naravno, obraćali pažnju na njega. Neprestano smo skakali po krevetima, jurili po celoj kući, vrištali i divljali. Zaspali smo nešto iza ponoći.
Sledećeg jutra deda je i u 8:30 došao da nas probudi.
"Ustajte deco, doručak je u devet."
“Da, deda, znamo … pa …”
I, naravno, nastavili smo da spavamo. Ustali smo tek oko 11:00, i naš prvi posao je bio da potražimo nešto za doručak. Nismo našli ništa. Svi su proizvodi bili zaključani u starom kuhinjskom ormaru, a ključ je bio je u džepu mog dede. Pokušali smo da mu kažemo da nas je baka hranila pet puta dnevno, ali nije obraćao pažnju na nas.
“Deda, mi smo li gladni, šta ćemo jesti?”
"Doručak je u devet."
Sve ovo je rekao i otišao da obavlja svoje svakodnevne poslove. Bili smo ljuti, ali smo pomislili brzo će ručak. Šetali smo i odlučili smo da se prošetamo do reke.
"Deda, igraćemo se pored reke."
"U redu, idite, ručak je u 12."
Na reci je bilo odlično, ali naravno da smo se igrali i kasnili smo pola sata na ručak.
“Deda … hoćemo li jesti?”
“Večera je sedam.”
Već smo bili prilično gladni, a nakon kupanja u reci naš apetit je postao prilično jak. Razmišljali samo šta bismo mogli jesti, i iznenađujuće primetili da su vrata podruma otvorena. Brzo smo zavirili unutra i srećom pronašli dve tegle domaćeg pekmez. Pa, neću da pričam kako je to izgledalo kad dvojica osmogodišnjaka prstima halapljivo jedu pekmez iz tegle.
U sedam sati smo se smestili za sto, a deda nam je poslužio po jedan tanjir pasulja. Bili smo razočarani.. Moj brat ljutito reče: "Ne jedem pasulj!" I lagano gurne tanjir u stranu.
Deda je smireno uzeo tanjir, samo rekavši:
"Doručak je u devet."
Tada je moj brat gotovo u suzama rekao:
"Deda, deda, ostavi tanjir, poješću."
Sledećeg jutra, u devet sati, moj brat i ja sedeli smo u kuhinji sa obe strane stola i čekali doručak.
Tako nas je odgajao deda. Bez čitanja debelih knjiga, bez povišenja glasa, bez ukora i saveta, bez podizanja ruke da nas udari ili povuče za uvo.
To je bio njegov način vaspitavanja i podučavanja o redu i disciplini. Ove lekcije su nam od danas neprocenjive vrednosti kada već imamo porodice i decu.
