Sećam se kao da je juče bilo kada sam shvatila da sam trudna. Te dve crvene linije na onom belom štapu su me paralisale. Milion misli jurnulo mi je u glavu: Kako ću? Šta ću? Da li ću moći?
Muž je sa osmehom I suznim pogledom rekao: “Budalice, naravno da ćeš moći… Zajedno ćemo...” I tako je na svet došla Čarna.
Moja mala čarobna devojčica sa gustom crnom kosom i ugljen crnim očima. Kada sam je videla u momentu sam ostala bez vazduha. Prvi put u životu mi se desilo da me ljubav jednostavno stegne, iz pluća mi izbije dah, srce mi napuni milinom, a oči suzama.
Jedva sam čekala da dođem kući, da to malo čupavo stvorenje bude samo moje. Mazna jutra, ljubav na sve strane, I veliko uživanje - e, to vam je roditeljstvo, dragi moji…
Nisam mogla ni da se setim kako je život izgledao pre nje. Svaki dan je poklon, svaki dan je avantura. Dogurasmo mi tako do prvih zubića, čitaj: prvih većih problema.
Doktorka kaže: “Daj joj da gricka keksić, koru hleba, sve što može da joj koristi da češka te svoje natekle desni...”
Odmah smo svratile u prodavnicu i kupile pakovanje Plazma keksa. Lomim malo parče, mrvim ga u rukama, ubacujem u Čarnina usta samo malu mrvicu, uplašena da se neće zagrcnuti. Međutim, ona rastapa Plazmu, dok sva srećna mumla. Dok ja razmišljam da li još da joj dam, ona onom svojom debeljuškastom ručicom hvata Plazmu iz mojih ruku i srećno je gura u usta, lomi, krcka, pljucka, a sve zadovoljno prede, kao neko mače.
Shvatim ja da imam konkurenciju što se ljubavi tiče, ali neka, nije mi krivo – bar će ona biti zadovoljna i srećna.
Od tada ne možemo da zamislimo dan bez Plazme. Kada me zabrinute novopečene mame pitaju kako smo pregurale prve zubiće, ja samo kažem “Zahvaljujući Plazmi!”
Međutim, nakon zubića, na red je došao još jedan “problem” koji je rešila Plazma keks. Naime, došlo je vreme da Čarna krene u vrtić. Dok je trajala adaptacija, sve je lepo bilo. Ona je volela da ide u vrtić, srećno se tamo igrala sat – dva, a zatim bih ja došla po nju, stavila je u kolica, dala joj Plazmu i krenule bismo lagano ka kući.
Ali kada je uvidela da će ceo dan ostati u obdaništu, počela je da protestvuje ujutru kada bismo krenule. Onako bunovna i nervozna, smo je plakala i ponavljala: neću u vrtić.
Na vratima vrtića sreće nas njena vaspitačica i videvši moju agoniju, uzima Čarnu iz mojih ruku i kaže joj nežno: “Sada će tebi teta da da Plazmicu, ti ćeš da sedneš i da čitaš knjigu sa drugarima i mama će brzo doći… ”
Tako je i bilo.. Svako jutro se Čarna radovala tom malom jutarnjem ritualu u vrtiću: plazmi i knjizi, pa je rado i išla.
Sada imamo samo jedan problem o kome moramo da brinemo: nikad ne smemo da ostanemo bez plazma keksa u kući! Kakva bi to tragedija bila! I za mamu i za bebu!
