Priča puna ljubavi

Kakva si ti mater, šta ćeš na poslu, sedi kod kuće i čuvaj dete!

Ovaj divni tekst napisala je Sanja Hajdukov, a mi vam ga prenosimo u celosti. Uživajte u njemu, i dozvolite da vas dobrota koja iz njega izbija preplavi cele

Porodica 26.08.2019. - 19:00h Autor: Stil/ Erazmo.ba
Foto: Profimedia

Imala sam godinu dana kada smo se doselili u Tušanj. Vrata pored naših živeo je stariji bračni par. Svi su ih poznavali. I mladi i stari su nju zvali Nena, a njega čika Fadil. Oni su obeležili moje odrastanje, živeli smo u velikoj ljubavi Nena i ja.

 

Mama je pokucala na vrata: "Mi smo nove komšije, maloj je godinu dana. Pričuvaj je, Neno, danas dok se ne snađem, moram na posao."

 

Rekla je: "Ne mogu dok ne pitam Fadila. Kako se zove mala?"

 

“Sanja”, reče moja mama.

 

“Pa kakvo je to ime, što ne dajete deci neka lepa imena. Eto, Alma, na primer, kol’ko je lepše?”

 

“Pa eto, nismo muslimani, pa ne ide Alma.”

 

“Uuu, pa neće onda Fadil dati! Bez njega ne smem.”

 

Sutradan me mama ubacila kroz Nenina vrata, rekla: “Molim te, samo danas.”

 

Nena je šaptala usplahireno: “Dođi po nju pre nego što se Fadil vrati, ne znaš ti kakav je on, rekao je da ne dovodim vlaško dete. I kakva si ti mater, šta ćeš na poslu, sedi kod kuće i čuvaj dete.”

 

Bila je visoka, suvonjava, uvek vesela, hitra, spremna na svaku akciju i šalu, prava bosanska domaćica tog doba, poreklom iz Koraja, malog mesta između Lopara i Bijeljine. Imala je jednog sina, a pre toga joj je umrlo sedmoro male dece. Dinu je rodila već kad je prestala da se nada.

 

Evo kako baka i deda mogu da naštete zdravlju unučeta tokom raspusta!

foto: Profimedia

Bila je izuzetno druželjubiva, živela u neograničnom strahu od muža Fadila, bila njegova služavka i u jednim delom života se mirila s tim. U svojoj tihoj pobožnosti svakodnevno je izgovarala jednu molitvu: “Molim te Bože, daj da živim tri dana posle Fadila, da dahnem dušom i potrošim njegove pare.”

 

Svojevrsna lokalna ikona, bila je potpuno omiljena u komšiluku i nekoliko okolnih naselja. Kad nema Fadila govorila je glasno, smeh joj je odzvanjao stubištem. Pred Fadilom je jedva šaptala. Čak i u našem stanu, a delio nas je zid, takođe je šaptala. Za čika Fadila nije postojala ravnopravnost između polova, svoju ženu je tretirao kao niže biće, ona je bez pogovora radila sve kako on naredi, bio je pravi tiranin, galamio je i često na nju dizao ruku.

 

Nena nije imala pravo da raspolaže novcem. Ona je imala veliko društvo, ali to je sve bilo skriveno od Fadila, nikad nijedna komšinica nije smela preći prag kad je on kod kuće. Sve ovo u našem komšiluku, u Ulici Tušanj 215, nije izazivalo nikakvo čuđenje i nekako se i uklapalo u tadašnje društvene standarde.

 

Nena me vratila mami drugog dana i rekla: “Ne da Fadil. Neće da čuje. Ne sviđa mu se ni onaj tvoj muž. A šta ću, ne mogu ni ja u džamiju ići od nje.”

 

Mama je tada učinila presedan koji je valjda iznenadio čika Fadila. Otišla na vrata, ušla, rekla: “Molim vas, vi ste tako fin čovek, ugledan… Šta fali da ostane koji dan mala kod vas dok je ne upišem u obdanište?” Mama je tad probila obruč Fadilovog komfora, zbunila ga valjda – i tako ja ostadoh. Počeo je tada naš zajednički život, koji je trajao sve do njihove smrti, kada sam napunila deset godina. Po mojoj procjeni, to je bilo između njihovih 60 i 70 godine života. Otprilike.

 

Ne mogu da verujem da je pristao. Šta ću sad, šta ću za džamiju, kud ću s njom?”

 

Pričala mi moja baka: Evo šta radi dobra majka!

foto: Profimedia

 

Mama: “Neno, radi šta hoćeš, vodi je sa sobom, samo nemoj da Rajko zna.”

 

Kako da je vodim s tim imenom?”

 

“Ma, Neno, ne piše joj na čelu, reci da ti je unuka, šta znam.”

 

Beskrajno smo Nena i ja volele svoj tajni život koji je izgledao ovako: Nena bi ujutro hitro uradila najvažnije poslove, doručkovale bi i onda je počinjala promenada naših komšinica, njenih raznih drugarica, mi kod njih, one kod nas. Nena je volela muziku, imala je radio aparat i čim vidi Fadilu leđa, žurila bi “da navije radion”. U našem rudarskom komšiluku je bilo puno svadbi i veselja. Na prvi zvuk harmonike Nena je istrčavala na ulicu i hvatala se odmah u kolo. Znala je da zviždi i podvriskuje. Svima je glasno govorila i šalila se na svoj račun: “Joj, da me vidi Fadil, ubio bi me”, govorila je to dok je vešto preplitala nogama u kolu. Oko dva popodne, baš kao kod Pepeljuge u ponoć, sva čarolija je nestajala, trčali smo kući da se sve zagladi tako da Fadil ne primeti da se išta dešavalo.

 

Požuri, požuri”, terala me Nena: “Da zategnemo otomane!”

 

Čika Fadil je zazirao od Rajka, mog oca.

 

“Zašto ne voliš mog tatu?”

 

“Zato što je Hercegovac!”

 

Bilo je neobično to što su imali iste strasti. Obojica su volela dobro jelo i dobru čašicu. Nena je imala svoje tajne pare koje je čuvala u garderobi moje mame. Kad krenemo u grad, uzimala je tog novca i kupovala neke poklone tim svojim prijateljicama, neke sitne radosti za sebe. Meni je uvek govorila: “Nemoj da on za ovo sazna, ubio bi me. A kad on umre, mi ćemo ovo sve potrošiti. Potrošićemo i njegove pare, sve ja znam gde on krije! I onda ćemo u Koraj, da vidim sestre!” Nena je njegovala svoja dva plana uporno i svakodnevno. Kad umre Fadil trošimo pare i idemo u Koraj.

 

Baka Ljuba ima 76 godina i juri po zaleđenom jezeru kao ptica: Kad klizam leđa me ne bole! (VIDEO)

foto: Profimedia

 

Ja sam dugo mislila da je Koraj neki veliki obećani grad, gde žive dame u krinolinama koje nose čipkane suncobrančiće, dok mi Nena jednom nije pokazala sliku svojih sestara. Na slici su bile dve žene u dimijama, naslonjene na iskrivljene parmake, a u pozadini seno. Pamtim to kao prvi rasturen mit. Posle će ih, u mom životu, biti puno više.

 

Nego, poslušavši savet moje mame, Nena me vodila redovno u džamiju. Dok nisam navikla, putem bi mi ponavljala: “Ti samo ćuti, ako te ko pita kako se zoveš, reci Alma.” Nosila je maramu na glavi uvek, ali je nikada nije vezala napred, nego uvek nazad, ispod potiljka. Imala je dugačku pletenicu, koju je skrivala maramom. Dok se nije naviklo okruženje, mnogi su pitali: “O, Neno, čija ti je to curica?”

 

“Pa moja, čija će biti, vidiš da je moja! Alma se zove, je l’ de što ima lepo ime?”

 

Malo po malo Nena me sve češće zvala Alma i ja sam se sve češće odazivala i van džamije.

 

“Samo da onaj tvoj otac ne sazna”.

 

Bojala ga se kao i Fadila, premda je moj tata bio jako nežan prema njoj, žalio je, davao joj para, skrivao sve njene tajne. Volela je moju kosu, stalno me češljala i milovala.

 

Nena se izrugivala smrti, kako Fadilovoj, tako i svojoj. Mazila me nežno, pričala o svojoj deci, koji su bili slabog zdravlja, tako da je samo jedna kćerka doživela dve godine.

 

“Al’ zato sad imam tebe. A kad umre Fadil, svašta ću ti kupiti, al’ šta ćeš kad umrem ja," pitala me

 

“Nemoj da umreš, Neno!”

 

“Umreću ja, videćeš, a ti ćeš porasti i zaboravićeš me. Tebe je, moja Alma, Nena othranila, niko drugi nije. Kad ti budeš cura, nećeš ti znati ni da je Nena postojala.”

 

Baka po majci: Zašto nam je obeležila detinjstvo i zašto nas više voli od očeve majke!

foto: Profimedia

 

Naši dani su bili isti, veselje i raskalašan život do dva, posle dva, smiraj, ćutanje, strah od progovorene reči. Čika Fadil je bolovao kratko, ubio ga je šećer i masna hrana. Nena se ipak nije obradovala njegovoj smrti, bila je zbunjena i nesposobna da živi posle njega. Bog joj je ispunio želju, nadživela ga je šest meseci, ali nije potrošila njegove pare, nego je bolovala, tiho patila i na kraju se ugasila.

 

U Koraj nismo nikada otišli. Mene su tih dana zamajavali i vodali negde, kod nekih drugarica, da ne budem tu. Vraćali smo se kući kasno popodne, mama i tata su se nešto došaptavali i mama mi je naglo pokrila oči rukama da ne vidim kako lepe Neninu posmrtnicu. Imala sam deset godina kada se završila jedna od najlepših priča mog života.

 

Puno godina kasnije, tutnjao je rat u Bosni i u našu zgradu stigla Đulzara sa svojom porodicom iz Zvornika. Nekako smo se zavolele odmah, ponekad je govorila da joj prigovaraju druge komšije: “Šta ćeš s njom, Srpkinjom?” O Zvorniku je pričala samo lepe stvari: “Ma nemaš ti pojma kakva je to čaršija!” Kad se rodio Andrej rekla je: “Ja ću ga čuvati. Ti samo idi na posao, ne brini ništa!”

 

Gledala sam kako život pravi neobične krugove, kako stvari vraća na početak, ili na njihovo mesto. Nije krila da je ponekad njena, po svetu rasejana rodbina, pokazivala čuđenje: “Gde od tolike Tuzle nađe srpsko dete da čuvaš!”

 

“Ne govorite mi to, volim ga kao sina,” uvek je govorila.

 

Često sam slušala njihove priče i planove: “Kad porasteš, idemo u Zvornik, da vidiš kako je tamo lepo. Vodiću te na Kula grad, da vidiš gde ćeš me ukopati kad umrem”.

 

Đuđo, ti nemoj nikada da umreš. Kad porastem, ja ću ti kupiti stan u Tuzli, nećeš više plaćati kiriju”.

 


Baka Mara (99) puca od zdravlja, sigurna da će živeti bar još 10 godina: Da radim OVO što vi svaki dan radite, davno bih bila pod zemljom!

foto: Profimedia

 

Od prvog dana ja sam iz iskustva znala da je ta ljubav zauvek. I da je sve što smo jedni drugima dali pružilo nama da u i svojoj veri i ljubavi, budemo veliki.

 

U Zvornik idemo skupa, jer “čaršija je to”.

 

Život će, Neno, hteti da u našu džamiju uđem 37 godina kasnije, kao predstavnica pravoslavnih žena u međureligijskom veću. Cilj je bio da se zbližimo, naučimo više jedni o drugima. Neka čudna energija me ponela, sa mnom je bilo puno drugih žena. Sve je bilo tako isto, poznato i nezaboravno.

Jedina sam se popela drvenim stepenicama na terasu, gde se mole žene muslimanke. Sve je bilo tu u tom trenu, Nena koja šapuće molitve, njen lik, marama, toplina, ja koja strpljivo i poslušno čekam. Mlada žena s maramom je došla do mene. Rekla je: “Vidim da vas zanima, ovo je deo za žene.”

 

Blago sam je pogledala i pružila ruku: “Sanja”, ona je pružila ruku, dugački rukav joj je prekrivao zapešće: “Ja sam Alma”, rekla je!

 

Tekst preuzet sa sajta Erazmo.ba; autorka: Sanja Hajdukov

 

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...