Jednog predivnog aprilskog jutra, na strmoj sporednoj ulici tokijskog mondenskog Harajaku kraja, prošao sam pored 100 odsto savršene devojke.
Da vam iskreno kažem, nije baš nešto posebno izgledala. Nije se isticala ni po čemu. Nije bila ništa posebno obučena. Kosa joj je još uvek bila čupava od spavanja. Nije bila ni mlada – oko trideset godina, ni blizu „devojke“ da vam pravo kažem! Ali, nekako sam znao, čak i sa razdaljine od 200 metara: Ona je 100 odsto savršena devojka za mene. U trenutku kad sam je ugledao, srce je počelo da mi luduje u grudima, a usta su mi postala suva poput pustinje.
Možda vi imate neki određeni, omiljeni tip devojaka – recimo sa tankim člancima, krupnim očima ili elegantnim prstima, ili vas bez posebnog razloga privlače devojke koje mrljave dok jedu. I ja naravno imam svoje favorite. Ponekad u restoranu uhvatim sebe kako buljim u devojku za susednim stolom zbog oblika njenog nosa.
Ali, niko ne može biti siguran da će njegova savršena devojka odgovarati prethodno zamišljenom tipu. Koliko god da se ložim na noseve, nema šanse da se setim oblika njenog nosa – čak ni da li ga je uopšte imala! Sve čega mogu da se setim je da nije bila nikakva lepotica. Čudno!
Niko nikog nije voleo kao Vladimir Tatjanu: Nesrećna ljubav koja se ugušila u cveću! (FOTO)
„Juče sam na ulici prošao pored 100% savršene devojke,“ rekao sam nekome.
„Stvarno?“ kaže on, „Jel bila dobra riba?“
„Ne baš.“
„Onda mora da je na neki način bila tvoj tip?“
„Nemam pojma. Čak ne mogu da se setim ničega u vezi sa njom – ni oblika njenih očiju ni veličine njenih grudi.“
„Baš čudno.“
„Da, neviđeno.“
„Pa dobro, u svakom slučaju,“ reče on očigledno se već dosađujući, „Šta si uradio: pričao s njom, pratio je?“
„Ma kakvi. Samo sam prošao pored nje na ulici.“
Ona je išla sa istoka na zapad, ja sam išao sa zapada na istok. I bilo je zaista prelepo aprilsko jutro.Voleo bih da sam mogao da porazgovaram s njom: pola sata bi bilo sasvim dovoljno: da mi kaže nešto o sebi, da ja njoj kažem ponešto o sebi, i ono što bih zaista voleo da uradim je da joj objasnim složenost sudbine koja je dovela do toga da prođemo jedno pored drugog na sporednoj ulici u Harajakuu jednog predivnog aprilskog jutra 1981. To je nešto što bi, siguran sam, obilovalo onim toplim tajnama koje ti greju srce, kao neki antički sat napravljen u vreme dok je mir ispunjavao svet.
Upoznali se kao deca, a voleli se ceo život: Ovo je najlepša ljubavna priča svih vremena!
Posle razgovora bismo otišli negde na ručak, možda pogledali film Vudija Alena i svratili do hotela na par koktela. Uz malo sreće, možda bismo završili i u krevetu! Potencijalna mogućnost zakuca na vrata mog srca.Sada se razdaljina među nama smanjila na 100 metara.
Kako da joj priđem? Šta da joj kažem?
"Dobro jutro gospođice! Imate li pola sata za jedan razgovor?“
Grozno, zvučao bih kao da prodajem osiguranje!
„Izvinjavam se, da li možda znate da li negde u kraju ima hemijsko čišćenje koje radi celu noć?“
Ma kakvi, ovo je smešno. Ne nosim nikakav veš sa sobom, a i ko bi pao na ovakvu žvaku?Možda bi prosto trebalo da kažem istinu: „Dobro jutro! Vi ste 100 odsto savršena devojka za mene!“
Ne, nikad mi ne bi poverovala. Ako čak i bi, možda ne bi uopšte želela da razgovara sa mnom. Izvini, mogla bi da kaže, možda ja jesam 100 odsto savršena devojka za vas, ali vi niste 100 odsto savršen momak za mene. I to bi moglo da se desi. A kad bih se našao u toj situaciji, verovatno bih prsnuo na komade! Nikad se ne bih oporavio od šoka! Imam bre 32 godine, a to je to, znači – starim…
Prolazimo pored cvećare. Topla, mirišljava vazdušna masa mi dodiruje kožu. Asfalt je vlažan i osećam miris ruža. Ne mogu da se nateram da joj se obratim. Na sebi ima beli džemper i u desnoj ruci nosi snežno belu kovertu na kojoj samo fali marka. Dakle: napisala je nekom pismo, možda je provela celu noć pišući, sudeći iz pospanog izgleda njenih očiju. Ta koverta možda da sadrži sve tajne koje je ikad imala.
Napravio sam još nekolko koraka i skrenuo: nestala je u gužvi.
Sada naravno, tačno znam šta je trebalo da joj kažem. To bi bio jedan podugačak govor, možda predugačak da ga sada dobro prepričam. Ideje koje meni padaju na pamet nisu nikada bile praktične.Ali dobro, počeo bih sa „Jednom davno“ i završio sa „Tužna priča, zar ne?“
Priča Harukija Murakamija. Celu priču pročitajte OVDE.
