Svetlana nije mogla da veruje svojim očima. Stigla joj je poruka od Branka! Od onog Branka koji je ostavio pre 20 godina! Samo jedna poruka je bila dovoljna pa da se priseti svakog detalja. Bila je tada na pragu tridesete, samohrana majka dvogodišnje ćerkice.
Prevara bivšeg muža nije je naterala da izgubi veru u ljubav. Tada je srela Branka. Isto godište, slični pogledi na život i nije mu smetalo što ona ima dete...
A onda je verio i nakon što je rekao roditeljima srećnu vest - nestao bez pozdrava!
Ipak je uspela da dođe do nekih informacija, gde je saznala da su se njegovi protivili da u kuću dovede raspuštenicu sa detetom.
Svetlani je to bilo dovoljno da nauči jednom za svagda: Muškarac kojim roditelji upravljaju, njoj nije potreban! Pa je život nastavila sa čvrstom rešenošću da dete odgaja sama i da se nikad ne uda.
Uspela je. Njeno dete je sada devojka, a ona je srećna žena u najboljim godinama.
Ali šta je nateralo Branka, da se nakon 20 godina seti žene koju je napustio? Da li se to muškarci u pedesetim suočavaju sa nizom psiholoških i društvenih faktora koji ih teraju da ponovo razmisle o svojim izborima?
Pa onda dolazi da je moli ovim rečima: "Vrati se, imali smo neku vezu, ono nešto..."
