Kada je Milan iz Rume otišao pre više decenija u Lozanu, četvrti po veličini grad u Švajcarskoj, nije ni slutio da će baš tamo naći ljubav svog život. Naime, oduvek je verovao da će se oženiti devojkom iz svoje rodne zemlje, međutim, sudbina je umešala prste na najlepši načini i on je već 40 godina u srećnom braku sa Sabrinom, a njihova neobična ljubavna priča svakome razgali srce.
Upravo sam Sabrinu sasvim slučajno upoznala u autobusu, vraćajući se sa posla. Sedela je pored mene, ali je sve vreme na francuskom pričala sa jednom ženom pored, kasnije ću saznati da je to njena 11 godina mlađa sestra. A onda sam se iznenadila kada se okrenula ka meni i pitala me je na našem jeziku, i to vrlo tečnom, pitala sa osmehom kako da dođu do Terazija i hotela Moskve.
- Dobro se snalazim po Beogradu, znam i dosta ulica, ali ove autobuse ne mogu da pohvatam. Ušli smo bili u jednom, pa pogrešli, odvezao nas je do Ade Ciganlije. Ali dobro, iskoristile smo priliku da i tamo prošetamo - kaže mi Sabrina.
Život u Srbiji joj se više sviđa
Već tad mi je bilo jasno da ima vrlo zanimljivu životnu priču. Kada sam izrazila oduševljenje što tako dobro priča srpski jezik koji nije nimalo lak, otkrila mi je da je već 40 godina u braku sa Milanom.
- Eh, 40 godina živim sa Srbinom, odavno sam ga naučila, ali i dalje imam drugačiji akcenat. Pre šest godina smo odlučili da se doselimo u Srbiju, u njegov rodni kraj i da tu živimo. Obožavam sve ovde, i hranu i ljude, jedino je malo birokratija problem, nekad mora nešto preko veze, toga u Švajcarskoj nema, sve je uređeno i pravolinijski. Ali, ovde mi se život više sviđa, ta spontanost, srdačnost i toplina. Konačno sam dobila i sve papire, tako da sad mogu da uživam - kaže mi u dahu.
Odrasla je na selu u porodici koja nije imala velike finansijske mogućnosti, te je od malena naučila sve da radi.
- Meni ništa nije teško, znam sve da radim, ako ne znam, potrudim se da naučim. Ja sam naučila ove i da pravim domaće kore za pitu, i ajvar, i turšiju. Pariku posebno volim, mi to u Švajcarskoj nemam. Čak sam i pokojnu svekrvu ostavila bez teksa, jer sam htela sve da naučim i što brže se uklopim u okolinu. Sjajno smo se slagale, prema meni se ponašala kao druga snajka. Posebno smo se zbližile kada sam ja počela da pričam srpski - otkriva mi Sabrina.
Sudbinski susret sa Milanom
Ispostavilo se da su se mesecima mimoilazili kod zajedničnog prijatelj.
- Moj muž je radio tada u firmi mog prijatelja. Ja to nisam ni znala, videla sam ga par puta u restoranu u kom sam radila u blizini. Jednom smo se bukvalno sreli na vratila zgrade zajedničnog druga. Oboje smo se iznenadili, nije nam bilo jasno otkud da smo u istom momentu u istoj zgradi dok nismo shvatili da se družimo sa istom osobom. Potom je usledila proslava Nove godine, tada smo se prvi put sreli u zajedničnom društvu. Te večeri smo se dogovorili da izađemo na kafu. Kroz par dana smo izašli, usledila je još jedna, dve tri i ostalo je istorija - rekla je Sabrina i osmehnula se.
Naglasila je da svoj život nikad ne bi mogla da zamisli pored drugog čoveka.
- Sve što imamo smo zajedno stvorili. Mene su njegovi odlično prihvatili, a i njega moji. Nikada tu nije bilo problema. Jedino je njemu mnogo nedostajao rodni kraj, zato smo se i odlučili da se preselimo, sada smo u penziji i možemo kako hoćemo. Deca su nam velika i imaju svoje živote u Švajcarskoj, ali i oni često ovde dolaze - priča Sabrina dok se približavamo Terazijama i dodaje:
- Evo, i moja mlađa sestra, zavolela je zbog nas Srbiju i obožava da dođe. Jako je lepo kada se spoje dva naroda i dve kulture u jednom domu, ali bez sloge i ljubavi to nije moguće. Moj muž i ja smo uvek jedno za drugog, a ne jedno protiv drugog, zato smo i toliko godina u takvom braku koji bi svakom poželela.
Ljubav koja je izbrisala sve granice i razlike
Neverovatna energija ove žene mi je ulepšala dan i dokazala još jednom činjenicu da - prava ljubav briše sve razlike. U tom kratkom susretu, shvatila sam da sam upoznala ženu čija životna priča vraća veru u prave vrednosti. Kada smo stigle do Terazija, Sabrina mi se iskreno zahvalila što sam im pomogla, a zatim me, bez imalo zadrške, srdačno zagrlila – onako kako grle samo ljudi širokog srca. Poželele smo jedna drugoj sve najbolje, a dok sam je gledala kako se udaljava, pomislila sam koliko je malo potrebno da te neko oplemeni.
Priča o Milanu i Sabrini dokaz je da ljubav ne poznaje granice, jezike ni unapred zamišljene planove. Ono što je počelo kao slučajan susret u tuđini, pretvorilo se u život ispunjen poštovanjem, razumevanjem i zajedništvom koje traje decenijama. Njihov brak pokazuje da se sreća ne gradi tamo gde smo rođeni, već tamo gde smo prihvaćeni i voljeni. U vremenu kada su razlike često razlog za razdvajanje, njih dvoje su primer kako se dve kulture mogu stopiti u jedan topao, skladan dom – uz ljubav kao jedini pravi temelj.
