Tast ga je lično odveo do ćerkinog kreveta, ona ga molila da to ne čini: A on joj pokazao šta je prava ljubav, napravo joj dete i zauvek nestao

U vihoru evropskih političkih intriga s kraja 15. veka, sudbine kraljeva, kraljica i crkvenih velikodostojnika bile su neraskidivo isprepletane. Kada je 1498. godine umro francuski kralj Šarl VIII bez naslednika, na presto je stupio njegov rođak, vojvoda od Orleana Luj XII. On je već imao suprugu Žanu, sestru pokojnog kralja, ali brak nije doneo naslednike. Luj je potom, opčinjen lepotom Ane od Bretanje, iskoristio svoje pravo, hteo je da se oženi udovicom Šarla VIII, kako bi Bretanja ostala vezana za francusku krunu — što je bio uslov iz njenog prvog bračnog ugovora. Međutim, morao je prvo da okonča svoj brak, a tu na scenu je stupio papa Aleksandra VI, čuveni Aleksandar Bordžija.

Kako je Čezare oženio Šarlot?

Mlada, lepa i bogata Ana bila je mnogo privlačnija Luju nego hroma supruga. Ambasadori su otišli kod pape Aleksandra VI da zatraže dozvolu za raskid braka i sklapanje nove zajednice.

Papa nije propustio priliku da sklopi dogovor sa francuskim kraljem. Dao bi saglasnost i poslao dokument ako bi se njegov sin Čezare Bordžija oženio devojkom kraljevske krvi.

Skandalozni lični život Aleksandra Bordžije nije bio tajna ni za koga, a njegova deca, rođena van braka, postala su pioni u njegovoj političkoj igri. Lepa Lukrecija se udavala tri puta po očevoj želji, ali Čezare je želeo da i sam bude figura na šahovskoj tabli.

Čezare Bordžija je postao čuveni italijanski vojskovođa, političar i kardinal. Kako je sve u vezi sa njim kontroverzno, čak mu se ni tačan datum rođenja ne zna. Veruje se da je rođen je u Rimu 1475. ili 1476. godine, kao sin kardinala Rodriga Bordžije (koji će kasnije postati papa Aleksandar VI) i njegove ljubavnice Vanoze de Katanej.

Čezare je prvo bio predodređen za karijeru u katoličkoj crkvi od strane svog oca, i postao je sveštenik sa 15 godina. Paralelno sa biranjem Rodriga Bordžije za papu, Čezare Bordžija postaje kardinal sa samo 18 godina. Njegov otac je položio sve nade porodice u njegovog brata Đovanija, kog je postavio kao glavnog generala papske vojske. Đovani biva ubijen pod misterioznim okolnostima 1497. godine, što Čezareu otvara mogućnosti za dugo očekivanu vojnu karijeru. Nedugo potom, 17. avgusta 1498, Čezare postaje prvi čovek u istoriji koja se dobrovoljno odriče kardinalske titule.

Pokazao da je dostojan krune

Odbacivši kardinalsku odoru, vojnim pobedama je dokazao ocu da je dostojan da primi titule i krunu neke države. Onaj od koga je Makijaveli napisao traktat „Vladarac“ nije se plašio smrtnih grehova ako su mu oni pomagali da ostvari svoje ciljeve.

Postoje izveštaji koje je Makijaveli zabeležio tokom vremena provedenog sa Čezareom Bordžijom tokom svojih diplomatskih putovanja. Makijaveli je otkrio da ponekad može biti tajanstven i ćutljiv, a ponekad brbljiv i hvalisav. Smenjivao je izlive demonske aktivnosti kada je ostajao budan celu noć primajući i šaljući glasnike, sa trenucima neobjašnjive lenjosti kada je ostajao u krevetu odbijajući da vidi bilo koga. Brzo se uvredio i bio je prilično distanciran od svoje neposredne pratnje, ali je bio veoma otvoren prema svojim podanicima, voleo je da se pridruži lokalnim sportovima i delovao je elegantno. Međutim, u drugim vremenima, Makijaveli je primetio da Čezare poseduje „neiscrpnu“ energiju i neumorni genije u vojnim pitanjima, a takođe i u diplomatskim poslovima, i da bi provodio dane i noći bez ikakve potrebe za snom.

Imala je 19 godina kada se udala sa Česara

Francuski kralj je pristao, preostalo je samo da pronađe princezu kraljevske krvi koja bi prihvatila kopile i ubicu za muža. Vladari Aragona su pronašli razloge da odbiju Bordžiju, ali je kralj uspeo da se dogovori sa Alenom de Albreom. Obećao je da će Navari pružiti zaštitu i podršku, a jedan od braće mlade dobiće kardinalski plašt.

Mlada Šarlota d'Albre je odrasla na kraljevskom dvoru i služila je kao dvorska dama vojvotkinji Žani. A nakon što je njen muž Luj stupio na presto, postavljena je za dvorsku damu Ane od Bretanje.

Kraljica je od svojih devojaka zahtevala lepo ponašanje i vrline, a Šarlot je u potpunosti ispunjavala te zahteve. Lepa devojka iz plemićke porodice je od detinjstva znala da će se udati za onog koga joj roditelji izaberu. Ali kada je saznala da će Čezare Bordžija biti njen muž, devojka se onesvestila. Reputacija papinog sina i kurtizane, priče o njegovoj okrutnosti i avanturama bile su poznate svima.

Ali voljom francuskog kralja i svog oca, Šarlota d'Albre se udala za Čezara Bordžiju, vojvodu od Valentinoa, 10. maja 1499. Luj XII je lično ispratio mladoženju do bračnog kreveta, a uplašena Šarlota je otkrila da brak može biti sasvim prijatan.

Nežan muž

Čezare je bio neverovatno nežan prema ženi i trudio se da predvidi njene želje, u prvim danima i nedeljama nakon venčanja delovali su kao zaljubljenici, a njeni prijatelji su zavideli Šarlotinoj sreći. Sklopivši zajednicu koja se mnogima činila kao mezalijansa, ona je postala ne samo veoma bogata žena, već je pronašla i sreću u braku.

Ali ova sreća je trajala samo tri meseca. Leto se završilo, i Čezare Bordžija je morao da napusti svoju ženu, koja je očekivala dete. Kralj je zahtevao da učestvuje u kampanji protiv Milanskog vojvodstva i u znak zahvalnosti obećao je da će pomoći u stvaranju nove države na zemljama Italije, gde će Čezare vladati.

90 dana braka

Devedeset dana sreće je završeno, Šarlota više nikada nije videla svog muža. U Italiji je bio zauzet stvaranjem sopstvene države od razjedinjenih kneževina i postao je vladar Romanje. Pod njegovom komandom okupila se vojska od 16.000 plaćenika. Ali, popevši se na vrh kola sreće, Čezare je ubrzo počeo svoj pad. Godine 1503. papa Aleksandar VI je umro, i to je bio kraj porodice Bordžija. Čezare je zarobljen i lišen svojih zemalja i titula. Iako je uspeo da pobegne i stigne do Navare, gde je vladao Šarlotin brat, Čezare se nikada nije ponovo sreo sa suprugom niti je video svoju ćerku Lujzu. Čezare Bordžija je ubijen 1507. godine.

Čezareova originalna grobnica je bila u crkvi Santa Marija u Vijani, i nosila je natpis:

„Ovde leži u malo zemlje onaj koga su plašili svi, onaj koji je držao mir i rat u svojoj šaci.”

Međutim, 1537. godine lokalni sveštenik naređuje da se njegovi ostaci premeste na lokaciju izvan crkve.

Mlada udovica je postala regentkinja za svoju ćerku. Vojvotkinja od Valentinoa nije imala potrebu za bilo čim i nije želela da se meša ni u šta. Nikada se nije ponovo udala, oplakujući svog voljenog muža i preferirajući nezavisnost i mir. Ali Šarlotin život nije bio dug. Sedam godina je oplakivala čoveka čija je žena bila devedeset dana i umrla je u trideset četvrtoj godini.